'68: Заоставштина

Дводелна документарна емисија о планетарном студентском бунту '68:

Да ли је побуна студената у СФРЈ била копија светских појава? Који догађаји у земљи су јој претходили?
Шта су, заправо, тражили студенти?
Како је власт успела да раздвоји студенте и раднике?
Ко су били светли примери у официјелним структурама?
Када је студентски покрет почео да се осипа?
Да ли су после Титовог говора знали да је крај протеста?
Јесу ли претпостављали ко ће платити највећу цену?
Како се власт обрачунавала с виђенијим '68-ашима?
Да ли је предрасуда да су виђенији учесници '68. већином променили политичка уверења?
Колико је промењена културна шифра?
Које су последице '68. у Америци и Европи?
Зашто је '68. толико значајна, а није испуњен ниједан захтев студената у СФРЈ?

У емисији говори више од 20 учесника студентског бунта '68. Колико им се, пола века касније, разликују гледања на липањска гибања?

У емисији први пут коришћени снимци с којих је, после 50 година, Безбедносно-информативна агенција скинула ознаку тајности.

Аутор: Наташа Мијушковић
Сниматељ: Бранко Срећковић
Монтажер: Марија Баронијан Шашић
Реализатор: Слађана Томић

број коментара 1 Пошаљи коментар
(четвртак, 07. јун 2018, 00:14) - Миша Јовановић, Сан Дијего, Калифорнија [нерегистровани]

50 година!

Ја сам један од учесника студентских демонстарција. Био сам студент друге године на Филолошком факултету и живео сам у Студентском Граду.Те далеке 1968. године 2. јуна увече враћао сам се са Зеленог венца у Студентски Град.
Аутобус бр. 36 се зауставио код Радничког Универзитета, на предпоследњој станици.
У сали Радничког Универзитета се одржавао неки концерт. Изван зграде је дошло до
нереда између студената и милиције и тако је настао највећи покрет против власти у комунистичкој Југославији.
Те вечери нереди су се пренели на део Новог Београда а у поноћ и до чувеног подвожњака “уског грла"
испод кога је водио главни пут према Београду. Полиција је све то блокирала и није се могло даље.
Око поноћи је дошло до великог окршаја између студената и милиције. Чули су се пуцњи од стране милиције
а такође и са балкона околних зграда где су живели прпадници милиције.
Сви смо бежали према Земуну. У Студентски Град сам се вратио око 4 сата ујутро.Сутрадан, 3. јуна у 10 сати после митинга у Стдентском Граду кренули смо према Бегораду али нас је опет сачекачла милиција код подвожњака.
Нису нам дозволили да идемо у Београд. Преговори између представника студената и високих политичара међу којима су били Вељко Влаховић
и Милош Минић нису уродили плодом. Дошло је до кошкања између милиције и студената. Ми смо практично били опкољени са три стране.
Топло јунско сунце је додатно отежавало наш положај. У једном тренутку је милиција почела да туче студенте. Ја сам био неколико метара удаљен од
студентских преговарача и представника власти. Чуло се ударање пендрека и јаук попадалих студената. У том тренутку сам добио ударац пендрека
по глави. На срећу пендрек ме је само окрзнуо тако да сам успео да побегнем али у том метежу сам изгубио ципелу.
Међу познатим личностима у тим нередима
су били моји вршњаци из Студентског Града и колеге са Филолошког факултета пок. Драгомир Брајковић, песник и пок. Мирко Алвировић, новинар.
У то време митинзи студената су одржавани на многим факултетима. Највише студената се окупљало у атријуму Филозофског факултета.
Ту је био проф. Драгољуб Мићуновић један од организатора тих митинга.
На једном од тих митинга направљена је фотографија “Студенти” коју је снимио Иво Етеровић, Титов лични фотограф.