Hvala vam.

Imam punih 30 godina. Po zanimanju sam lekar i trenutno zivim u inostranstvu. Oduvek sam imao problem sa citanjem koji se ogledao u tome da brzina mog citanja nije bila adekvatna pa tako do cetvrtog razreda osnovne skole nisam mogao da citam titlove na TV-u. Za mene je citanje predstavljalo dug, mucan i naporan proces cesto pracen omalovazavanjem od strane onih koji su od mene ocekivali vise pa sam vremenom razvio averziju prema citanju. Dugo nisam imao predstavu o kakvom problemu se radi jer nisam imao ni svest o tome ni dovoljno informacija. Da imam disleksiju shvatio sam tek na drugoj godini studija izucavajuci fiziologiju, a prvi put mi je neko ponudio strucnu pomoc u mojoj 27. godini kada sam preselio u Svedsku. Propustima skolskih ustanova u kojima sam se skolovao ali i svojih roditelja koji su moj problem dozivljavali kao "nezainteresovanost" ili odsustvo motiva za rad dolazio sam u neprijatne situacije, pre svega od strane svojih vrsnjaka i pedagoga koji su vodili brigu o mom obrazovanju. Iako sam celog zivota bio medju najboljim ucenicima desavalo se da me profesor srpskog jezika okrivi da sam "zavrsio srednju skolu, a ne znam da citam". Nisam nimalo uvredjen zbog takvih kvalifikacija jer sam freneticnim radom uvek uspevao da nadomestim i kompenzujem "izgubljeno vreme" koje mi je ovaj hendikep pravio, ali ovo sam napisao tek da bih skrenuo paznju da se na ovaj problem ne gleda adekvatno i da bas oni koji bi trebali da ga prepoznaju i rese imaju najmanje znanja i razumevanja za njega. Po prvi put sam na nekoj nasoj televiziji video da se o ovom problemu govori sa dubljom analizom iako broj osoba kao sto sam ja uopste nije mali. Drago mi je da se neko setio da u nasoj zemlji pokusa da resi neki problem pa makar to bio i "problem lose informisanosti" koji sustinski ne menja moju poziciju zato vam se ovom prilikom zahvaljujem.