Ова планина је симбол Ирана, некада позорница античких јунака старе Персије, попут Џасмана, Ростима и Ферејдуна. Оно што је Олимп за Грчку, Фуџи за Јапан, Килиманџаро за целу Африку, то је Дамаванд, највиши вулкан Азије, за Иран. Овај документарни филм сниман је седам дана у Техерану, на брду Точал и Алборз планини. Инспирацију за сценарио аутор је пронашао у поезији Омера Хајама. Према зороастријанцима Дамаванд је дом Сахеб-е-Дилана, што у преводу значи господара персијског срца.

Успон на овај врх траје пуних пет дана. На јужној страни планине, што је био и пут наших алпиниста, пењање отежава јак северни ветар, залеђена камена лава као и сумпорна испарења на висини од 5400 метара. И када све то прођете уз велики напор, на врху је боравак ограничен на десетак минута јер се већ од поднева успавани планински џин у близини Каспијског језера љути и прети грмљавином и снегом који пада свако поподне.

Тароф на фарси језику је једноставно културно понашање. Обилазак Техерана је за људе који нису Иранци нешто сасвим посебно. Овај мегаполис са 13 милиона становника мештани, на персијском језику, називају топла планинска падина. У моменту када су планинари на Дамаванду измерили минус 14 у Техерану је било 35 степени, на раздаљини од само 79 километара.

И сам долазак у овај загонетни свет, помало заборављено персијско царство, велико је богатсво. На одласку треба понети мало шафрана, прегршт иранских осмеха, грумен небрушене лаве са Точала и поглед са Дамаванда, чији је један од ретких "власника" и аутор овог документарног филма.

Уредник: Љуба Алексић
Камера, режија и сценарио: Драгослав Гогић
Монтажа: Ивана Нецков Грубишић