"Сећам се велике сале, у њој су деца лежала по слами, нека су спавала, нека су била мртва, а мислили смо да су спавала, нека су лутала као да траже нешто, плач, кукaњaва, дозивање мајки... Свако јутро долазили су људи са колицима и купили су умрлу децу, било је то једно од најтежих времена која сам доживео и које ми је остало у сталном сећању". Овако се Милинко Чекић, данас 80-годишњак, присећа дела детињства које је провео у дечјем логору у Сиску.

Независна Држава Хрватска имала је логоре за децу, најпозантији су били они у Сиску и Јастребарском. Деца су у логоре довожена са целе територије НДХ, али највише их је било са планине Козаре у северозападном делу Босне.

Трећи и последњи део документарног филма о НДХ говори о судбини српске деце, о томе зашто на Козари годинама после Другог светског рата није било деце, зашто је Јасеновац добио прави споменик тек 1966. године, о новим тумачењима историје, о бројевима, и о томе како треба да се сећамо жртава НДХ.

У филму, између осталих, говоре: директор Центра "Симон Визентал" из Јерусалима Ефраим Зуроф, аутор филмова "Крв и пепео Јасеновца" и "Тестамент" Лордан Зафрановић, историчари из Србије и Хрватске Љубодраг Димић, Хрвоје Класић, Ђуро Затезало, Јосип Јурчевић, Вељко Ђурић, Дејан Ристић, Јован Мирковић, публициста Славко Голдштајн, епископ славонски Јован (Ћулибрк), босански фрањевац Марко Оршолић и потомци страдалих у логору "Јадовно" Борис Беговић и Душан Басташић.

Аутор филма је Стеван Костић, монтажер Горан Мијић, сниматељ Александар Агбаба, тонски сниматељ Саша Прибаковић, стручни консултанти Дејан Ристић и Јован Мирковић, новинари сарадници Драгана Игњић, Милица Јевтић, а текст је читао Душан Радуловић.

Филм је настао на предлог уредника Информативног програма РТС-а Ненада Љ. Стефановића. Трећа епизода на програму је у четвртак 22. септембра у 21.00 на Првом програму РТС-а.