Рођен годину дана пре аустријске окупације Босне, умро две године после Сарајевског атентата. Душевна болница у којој је умро у Београду, пре тачно сто година, била је, тог августа 1916, једино слободно место у српској престоници. Нажалост, то је једина слобода коју је дочекао велики писац Петар Кочић. "Кочић је човек од силне националне енергије, моћан изданак једне српске расе која је много страдала и која се много борила. Његов борбени национализам има широку социјалну основицу, он је смео и борбени дух, и његова љубав према сељаку није сентименталност и саучешће старих, но широк бунтован дух модерних", написао је о Кочићу Јован Скерлић.

О томе да ли је Кочић био превише политичар за књижевника, да ли је био премало рационалан за политичара и да ли би, како је то говорио Јован Дучић, да није искључив био најбољи српски писац?

Да ли је у том времену могао да не буде искључив?

И како би се Кочић понашао да се родио пет или шест деценија касније? Колико се данашња Босна разликује од Кочићеве Босне?

У емисији Око посвећеној стогодишњици смрти Петра Кочића говоре писци Вуле Журић и Мухарем Баздуљ и декан Филозофског факулетета у Нишу, историчар књижевности Горан Максимовић.

Аутор емисије: Горислав Папић