100 сенки над Београдом: Прича о Ђури Јакшићу

Један од најчувенијих боема града Београда, беше Ђура Јакшић, парадигма свог времена, човек необичне природе, изузетан и надарен уметник, као створен за духовни напор и рад, али не и за свакодневни живот.

Када је једном приликом, песник и сликар, приповедач и драмски писац, кренуо пут Земуна, у то време на аустроугарској територији, гранични полицајац је, природно, тражио личне податке. На питање чиме се бави, Ђура је одговорио да је књижевник, а одговор је помео државног бирократу. После краће расправе, полицајац је писару издиктирао како је Јакшић: "књижевник без занимања".

Ђури није наплаћен документ за прелазак границе, јер је подпао под тадашњу одредбу закона којом "скитнице, Цигани, музиканти и друга слична им лица, без сталног занимања", нису обавезни да плаћају ову врсту намета.

Анегдота се чини као правилан путоказ ка разумевању проблема, са којима се Јакшић свакодневно сретао током свог кратког животног века. Међутим, омаловажавање на које је стално наилазио, често се манифестовало много болније, у то буквалном смислу, преко Јакшићевих леђа и душе.

Георгије Ђура Јакшић је рођен 8. августа 1832. године, у Српској Црњи, као прво од деветоро деце свештеника Дионисија и супруге Христине. Тата није имао разумевање за Ђурину уметничку склоност и уписује га у трговачку школу из које неваљали син, небројено пута бежи сањајући посвећење свом сликарском дару. Од младости несхваћен, младић започиње своја бурна путешествија и бескрајна потуцања. Ђура је био упоран, учио је сликарство на уметничким академијама и код чувених сликара у Темишвару, Пешти, Бечу, Великом Бечкереку и Минхену.