100 сенки над Београдом: Прича о Вели Нигриновој

У овом, чини се бескрајном низу давно преминулих хероја живота и смрти, нарочите су и драге сентименталне и романтичне приче о људима, које нам пружају драгоцене слике прохујалог времена. Заиста, успомене на цареве, краљеве, султане, подједнако су важне као сећања на уметнике, писце, сликаре или глумце, грађане који су, свако у свом времену, граду Београду пружили вечити сјај.

Аугуста Вела Нигринова је рођена у Љубљани 1862. у години убиства дечака на Чукур чесми, у години у којој су се у Београду решавала судбинска питања нове српске државе, години кад је романтични кнез Србије Михаило досегао државнички успон али и лични емотивни пад, сазнавши за неверство своје кнегиње Јулије са грофом Аренбергом.

Нигринова беше дете из брака мајке Немице и оца Чеха, по којем је добила име, а занимљиво је да је тата Аугуст, као радник на железници, одгајио два сина и четири ћеркице, од којих су се три, бавиле глумом.

Аугуста је била предодређена за театар, што је било очигледно од њене ране младости. Са свега 14 година, девојчица наступа у Словеначком драмском друштву, после чега ниже улоге у љубљанским театрима.

Несвакидашњи дар лепе Словенке није промакао управнику београдског Народног позоришта, Милораду Поповићу Шапчанину, али ни диригенту оркестра театра, Даворину Јенку. Овај тандем београдских уметника је заслужан што је 1882. двадесетогодишња Нигринова доспела у Београд...