100 сенки над Београдом: Прича о Иви Андрићу

Тамо, на хоризонту српске књижевности, сјаји бесмртни лик Иве Андрића, чије се писање, сматра делом светске културне баштине. Заиста, често се питамо, откуд толика моћ дарована писцу, који низањем свакодневних и нама познатих речи, постигне да осетимо, снажну имагирану слику и идеју, осмишљену у души и мисли самог аутора.

У погледу вештине писања, дела Иве Андрића делују моћно и лековито, а читање његових књига, претвара се у путовање, беспрекоран ансамбл наших личних умних доживљаја и слика. Нико у повести српске књижевности није умео, да са тако мало бираних речи, каже толико много као Андрић.

Али, ко је био овај човек?

Била је 1892. година, свет је угледао Александар Аљехин, потоњи светски владар шаха, основан је фудбалски клуб Ливерпул, рођен је и Манфред фон Рихтхофен, авијатичар, легендарни "Црвени барон"!

Исте је године, вероватно рођен и Јосип Броз, град Београд је увео трамвај на коњску вучу, а у Травнику се, приликом посете родбини, изненада породила Катарина Андрић, доносећи на свет синчића Ивана.

Родитељи Иве Андрића беху Сарајлије, тако да је игром случаја, уместо у Сарајеву, великан рођен у живописном босанском градићу. Иво је имао две године, кад је преминуо његов туберкулозни тата, а мајка Катарина, јединца одводи у Вишеград и предаје на одгајање мужевљевој сестри Ани и течи Ивану Матковшику...