Градили су га уз помоћ и подршку својих пријатеља на обали мртваје Караша, онако како су га они замислили. Лепо уклопљен у амбијент, ушушкан у зеленило. Види се тек када му се сасвим приђе.

Воде има - из бунара, струје нема - једна соларна плоча подмирује најосновније потребе за електриком, хране из природе у изобиљу - и воћа и поврћа, печурака, лековитог биља, рибе...

Када су одлучили да се овде настане, Снежана и Сава су продали све што су имали у родном Вршцу и срећу и мир пронашли на овом салашу. У кругу од 50 км нема ни једног загађивача.

"Чим смо угледали ово место обоје смо знали да је то - то. Овде имамо све што нам треба. Када смо изгурали прву годину, знали смо да остајемо и опстајемо." - кажу Станковићи.

Гости у "Зеленом двору"су заљубљеници у природу и неспутан начин живота. По правилу су то људи добре воље. Ништа им није тешко и ништа им не смета.

"Ми нисмо побегли од људи, већ од градске гужве и стресног начина живота. Нама пријатељи и гости свакодневно долазе. Ми нисмо усамљени" - прича Снежана.

У "Зелени двор" су долазили многи знани и незнани посетоци - и доктори и судије, глумци, певачи, странци... Неки и по више пута.

Снежанини и Савини дугогодишњи пријатељи причају нам да је дивно провести једно време у слободи, у природи, опустити се и пустити да време лагано тече. Али, сматрају да ово није баш лак живот и да им се отуда диве на храбрости и одлучности, јер, кажу, тешко да би се они одлучили на такав живот.

А тај живот је управо онај који су Станковићи одабрали и који је за њих леп и онај прави. Омиљена песма им је "Како диван је свет" Луја Армстронга.

Аутор емисије Драгана Васиљевић, сниматељ Небојша Ђурђевић, монтажер Милица Живојиновић, фотографије Милорад Конрад.