Читање слика

Причајући како је још у детињству волела да црта, Љубица Сокић се сећа како је једног дана нешто обојила зеленом бојом, „па сам онда", каже, „узела црвену и њом обојила површину до оне зелене. Биле су то доиста ружне боје: црвена је била некако превише роза, а зелена некако бледа, никаква, али су оне ипак код мене произвеле прави шок. Било је то нешто дивно. Потпуно очарана, гледала сам те две боје једну до друге и тог призора нисам могла да се наситим."

Тај однос црвене, упркос томе што је била „превише роза", и зелене, упркос томе што је била „бледа" и „никаква", деловао је очаравајуће, и девојчици је открио свет боја, свет ликовности, у који је тог тренутка ушла, да из њега никад не изађе.

Овако песник Љубомир Симовић најављује другу епизоду серије: „Читање слика" у којој говори о сликарству Љубице Цуце Сокић. Својим препознатљивим, јасним и прецизним стилом, Симовић нам открива једно ново сагледавање уметности наше велике сликарке.

Сценарио: Љубомир Симовић и Марко Караџић
Камера: Бранко Пелиновић
Монтажа: Тихомир Дукић и Марко Тисовец
Режија: Марко Караџић