Почиње Милошевићева ера и предигре ратних збивања. Будућност људи у Србији сваким даном постаје све нејаснија. У таквој ситуацији сви заборављају на Мирослављево јеванђеље које је склоњено из специјалне витрине и већ годинама борави у подруму Народног музеја. По Београду колају приче да тадашња кустоскиња, мало нижа растом, користи кутију у којој се налази Мирослављево јеванђеље, као подметач за ноге кад седи за радним столом...

Издавачка задруга "Досије" 1993. године се сусреће са првим фототипским издањем Краља Александра Обреновића и долази на идеју да изда фототипско издање - фототиспког издања рађеног у Бечу 1987. године. Радећи на том пројекту, у Народном музеју се први пут сусрећу и са оригиналом Мирослављевог јеванђеља које се и даље чува у опскурној дрвеној кутији у депоу музеја. Вељко Топаловић и Душан Мрђеновић схватају да у Народном музеју не постоји готово никаква документација о оригиналу и да је годинама новац који је стизао из буџета Србије, наменски за Мирослављево јеванђеље, одлази у ко зна ком правцу.

Уз одобрење тадашњег директора Народнг музеја Јефте Јефтовића, снимају све странице оригинала али су убрзо сусрећу са ударцима администрације и државних службеника. Схватају и зашто - њихова калкулација штампе потпуног фототипског издања је око 150.000 немачких марака а институције културе за исти посао од државе годинама траже више од 1.600.000 марака! Довољно новца да се бар 10 људи угради са по 100.000 марака, а да се књига одштампа било где у свету, на најбољи могући начин.

Решени да ипак заврше цео посао, без новца, уз подршку неких истакнутих академика и Службеног листа СРЈ, шверцују слајдове у Јужноафричку републику и тамо, далеко од наше државе, раде више од годину и по дана на књизи. Једина подршка им је Брикић трећи оснивач "Досијеа" који се почетком деведесетих иселио у Јоханесбург. Иако у огромним дуговима, Мрђеновић, Топаловић и Бркић завршавају књигу.

Највреднији српски средњевековни рукопис штампали су и коричили црнци у Јоханесбургу, а први примерак готове књиге је прошвецован у Србију. На Београдском аеродрому Кертесови цариници заплењују макету књиге а по Душана Мрђеновића долазе полицајци у цивилу. При првом сусрету са Драганом Карлеушом, тадашњим инспектором МУП-а, Мрђеновић износи податке да су људи из државне администрације у последње две деценије проћердали више од 2.000.000 марака а да ни динар није стигао до оригинала.

Инспектор Драган Карлеша преноси директну поруку Вељку Топаловићу, која је стигла од самог државног врха, преко тадашњег министра културе Наде Поповић - Перишић: "Уколико наставите да радите на овој књизи, фирма ће вам бити затворена а ви и ваше породице можете да се селите из земље!"

Топаловић и Мрђеновић не одустају јер су већ све шта су имали у животу уложили у израду ове књиге. Након информативног разговора Карлеуша схвата смисао старе народне изреке "Повика на вука, а лисица месо једе...".

Режија - Бошко Савковић

Наратор - Предраг Мики Манојловић

Музика - Зоран Кики Лесендрић

Сценарио - Вељко Топаловић, Бошко Савковић

Директор фотографије - Вук Дапчевић

Сниматељи - Горан Шљивић, Драшко Беговић

Монажа - Горан Добросављевић

Продукција - НИБ АЛТЕРНАТИВА