Пљачка Трећег рајха је српски филм направљен 2004. године, у режији Здравка Шотре. Главне улоге тумаче Драган Николић, Никола Ђуричко и Катарина Жутић.

У рано пролеће, 1941. године, кад је Хитлер почео да осваја Европу, у Београд су се сјатили најбољи обијачи и фалсификатори, међу њима и Главоња и Калауз. Они су завили у црно многе банке широм Европе. Главоња (Драган Николић) је интелигентан, полиглота и промишљен тип.

Вређа га када га зову лоповом. Он је надахнути обијач, спреман за велике подухвате и има врло развијену самосвест о свом умећу.

Калауз (Никола Ђуричко) је његова супротност. Похлепан је на све што му засија пред очима, склон је успутним ситним крађама, доста је скромне памети и, како то за њега каже његов ортак. Његовом кривицом „пали" су на првом подухвату у Београду.

Прича почиње хапшењем Главоње и Калауза, после једне њихове операције. Пошто себе сматрају елитом међу затвореницима, нису могли да једу затворску храну, па су себи дозволили да се сами послуже официрском храном, због чега су завршили у самици.

Када је Краљевину Југославију, као и велики део Европе, окупирала Немачка, и Главоња и Калауз постају немачки затвореници. Немци су се, 1941. године, уселили у најлепше виле у Београду, међу њима и немачки пуковник са лепом младом женом.

Пошто није знао да отвори касу коју је затекао у вили, пуковник је наредио да му доведу Главоњу и Калауза. Они користе ситуацију и успевају да побегну. Преко својих пријатеља набављају немачка документа у којима стоји да су Хитлерови рођаци, велики јунаци Немачког рајха.

Поздрављају се са женама и децом и одлазе у Берлин да „раде" сматрајући да се тамо може наћи најбољи посао. Лажно представљање помогло им је да постану део тамошње елите, а то им омогућило и доста успешних операција - све до поновне робије, али не задуго.