Историчари балканолози, током протекле две деценије, изнели су низ нових, често противречних виђења догађаја из 1912. и 1913. Ти су догађаји различито тумачени, у зависности од тога ком балканском народу припадате. За неке су то, пише српска историчарка Дубравка Стојановић: „Дани великог обрачуна", „остварење заветне мисли", „освета Косова", „наставак борбе за крст часни и слободу славну", или „најпопуларнији ратови у српској историји". Други, попут бугарског академика Георгија Маркова, постављали су питања: „Да ли је и у којој мери Европа била свесна проблема људских права у османским провинцијама са хришћанским становништвом? Да ли су, осим рата, постојале и друге могућности за остварење аутономије и поштовање права Бугара и осталих хришћана?"

И Ненад Петровић поставља неугодна питања: „Да ли је према ондашњим међународно-правним нормама и схватањима било допуштено да група држава нападне свога суседа, како би његову територију поделили међу собом? Зашто се данас у Скопљу, Приштини и Новом Пазару годишњица ових ратова не обележава и не види као ослобођење? Јесу ли тамо у заблуди па не знају да су ослобођени? Или не признају да је укључење у Србију било „припајање матици"? Како готово нико на Балкану није задовољан постојећим стањем, да ли нам предстоји нови балкански рат?

ТВ серија „Балкански ратови", дакако, не може да одговори на сва ова неугодна питања, јер су она постављена после њеног настанка. Отуда је и треба посматрати као синтезу дотадашњих сазнања о овим ратним догађајима. Како би испоштовали аутентичност, аутори су решили да, као и серија, и најаве за штампу буду из времена од пре две деценије. Овако је она тада најављена: „У светској историографији балкански ратови (1912-1913) једна су од оних сложених, вишеслојних и противречних историјских појава преломног карактера, које компликују и иначе тешко размрсиви историјски хаос „балканског микрокосмоса". Они научници који су цео свет посматрали из тог микрокосмоса, или из још уже, националне перспективе, доносили су закључке битно различите од оних који су историју изучавали из перспектива Европе и света. Једни су балканске ратове називали поробљивачким, експлоататорским, братоубилачким, освајачким, други ослободилачким, трећи социјалном и националном револуцијом. Ниједна од ових карактеристика не може се оповргнути нити заобићи у објективном оцењивању балканских ратова.

Без претензија да се бави исцрпном анализом карактера балканских ратова, Редакција школског програма Телевизије Београд припремила је серију која документарно-фактографски, на научно-популаран начин, прати догађања која су претходила и била узрок ратном стању на Балканском полуострву, саме ратове и њихове последице. Данас се те последице осећају више него икад. У историји балканских, посебно јужнословенских народа, било је доста заједничких достигнућа, херојстава, победа, али и доста сукоба, нетрпељивости, раздвајања. Све су то ови народи доживљавали и током балканских ратова. Откривајући зашто, серија покушава да расветли и корене потоњих криза на Балкану.

Преносећи све релевантне чињенице везане за балканске ратове, ауторска екипа је желела да телевизијско гледалиште само оцени карактер тих ратова и да само процени колико је исправна порука коју је својевремено забележио један познати југословенски научник: „Ако нас историја није на време и довољно чврсто спојила, не би јој требало дозволити ни да нас непрестано раздваја и сукобљава".

Тешка политичка криза у европскип деловима Турске 1911. и 1912. године подстакла је Србију, Црну Гору, Бугарску и Грчку да ослободе Балканско полуострво од турске власти и да једном за свагда реше Источно питање. Сличних покушаја било је и током 19. века: од Првог српског устанка 1804. до Берлинског конгреса 1878.године, када Србија и Црна Гора постају међународно признате, независне државе. Велике европске силе, међутим, подржавале су и одржавале заостали турски феудализам на Балкану све до 1903. Те године долази до промена пресудних за ослободилачки покрет у европској Турској. У Србији је успостављен демократски режим. У Македонији је подигнут Илинденски устанак и створена Крушевска република. Бугарска се прогласила независним царством са жељом да оствари санстефанске границе. Аустро-Угарска је царинским ратом покушала да привредно исцрпе Србију, а анексијом БиХ да зада ударац њеним ослободилачким тежњама.

У Турској се, после младотурске револуције, спроводила отоманизација целокупног становништва. На Косову, Метохији и Новопазарском санџаку завладало је право безвлашће. Све је то пресудно утицало на држање четири балканске државе. Њихове територијалне претензије, због којих годинама нису успеле да се споразумеју, усклађене су тада са одлучним намерама да помогну праведним захтевима потлаченог становништва европске Турске. У току 1912. године оне су закључиле међусобне споразуме и ушле у рат против Турске. Званично, Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка одлучиле су се на рат да би принудиле Турску на спровођење раформи.

Уредник и сценариста серије је Момир Карановић, а редитељ Никола Лоренцин.