Видовити Креманац најпре је предвидео да ће "огњена кола" повезивати Ужице и Сарајево, па да ће потом пруга бити уклоњена и да ће је заменити "некалдрмисани друм на коме ће се сијати црни камен који неће имати ни почетка ни краја".

И коначно, треће пророчанство је гласило: "...Проћи ће подоста година, па ће се људи јопет сјетити гвозденог пута па ће га испотекаре обновити. Само њиме неће путовати путници ради потребе и пута, већ људи од забаве и сербез одморишта и уживанције".

Тако се и збило. Септембра 2003. године воз је кренуо. Оживела је Мокра Гора.

Прича о Шарганској осмици почиње још 1906. године када је Аустроугарска изградила пругу до Вардишта, граничног места са Србијом. Повезивање Ужица са Вардиштем била је важна стратешка веза Србије са морем, што је одговарало и црно-жутој монархији због односа са Турском. Године 1916, Аустроугарска царевина изградила је првих 9 километара пруге уског колосека од 760 mm. У Мокру Гору тада стиже око 2.000 руских и италијанских заробљеника који су отпочели градњу пруге преко Шаргана.

Градитељи краља Александра Првог Карађорђевића завршили су је од 1921. до 1925. године и маестрално савладали висинску разлику између Мокре Горе и станице Шарган-Витаси од око 300 метара. Изгради се тако пруга Ужице–Вардиште и Београд се коначно споји са Сарајевом и Дубровником. Први воз, 1925. године, свечано крену серпентинском трасом кроз Шарган у облику броја осам.

И тако све до 1974. године када је била последња вожња популарног "Ћире". После три деценије заборава, 2003. године, баш како је пророковао Тарабић, поново је кренуо воз обновљеном Шарганском пругом.

Тај "гвоздени пут" удахнуо је нови живот Мокрој Гори. Отворише се нова радна места, живнуло је насеље, околни засеоци, остадоше људи на својим огњиштима. Долазе туристи из целога света, љубитељи природе, заљубљеници чувених парњача и пруга узаног колосека, стижу чак и чланови "Друштва посматрача возова".

Мокра Гора је смештена у долини три планине Златибора, Таре и Шаргана, богата је шумама и водама. Отуда јој и име. Најпознатији је лековити извор "Бела вода", у народу познат као "очна вода".

Аутор емисије Драгана Васиљевић, сниматељ Александар Луковић, монтажер Милица Живојиновић, фотографије Милорад Конрад.