Додела признања за врхунски допринос националној култури, или како се то популарно каже, националне пензије, изазвала је бурне реакције. Влада Србије од 2007. године, на предлог Министарства културе, додељује признања заслужнима у области културе, тако да више од 400 особа месечно до краја живота добија 50.000 динара, преко своје редовне пензије.  

Опште мишљење је да критеријуми нису сасвим јасни. У јавном конкурсу се, између осталог, захтева да је кандидат пензионер, држављанин Србије, као и да је добитник најзначајнијих награда и признања, која се, од међународног и републичког значаја, ипак, спуштају до локалног нивоа. Иако је услов да уметничка и струковна удружења образложе оцену вредности доприноса предложеног кандидата, нека од тих удружења најоштрије негирају избор Комисије.

Мало је оних који нису нашли неког спорног у списку добитника, а није занемарљив ни број оних који су остали без признања, било да су били кандидати или их се нико није ни сетио. Да ли је у питању пословично правило да се успех и признање у Србији не праштају или оправдано незадовољство оних који су заобиђени у избору? Да ли је култура привилегована и зашто се и у другим, ништа мање значајним областима, не награђују заслужни? Има ли Србија довољно заслужних за остварење српског сна о пензији?

У емисији Да Можда Не, Оливере Ковачевић,  говоре:

Петар Волк, председник Комисије за доделу признања за врхунски допринос националној култури
Зоран Христић, композитор
Никола Кусовац, историчар уметности и ликовни критичар
Мирјана Радошевић, новинар

Шта Србија мисли о себи у емисији "Да Можда Не" Оливере Ковачевић.

Објављујемо истраживања јавног мњења, које је специјално за ову емисију урадио Истраживачки центар РТС-а.