Do proleća 1999, za Murino je malo ko znao. Ta varošica od oko 200 ljudi bila je poznata jednom broju ljudi sa Kosova koji su iz Peći preko Čakora prolazili kroz Murinu da bi došli u Crnu Goru na more. A onda su 30. aprila 1999. za tu varošicu u blizini Andrijevice svi saznali. NATO bombe pogodile su stari kameni most preko Lima.

Milun Zogović, poslanik Demokratskog fronta iz tog mesta, priseća se da su se oko 15.30 začule dve eksplozije nedaleko, na kilometar i po.

"Prema informacijama koje smo kasnije dobili, radilo se o francuskom pilotu koji, kada je video da na potencijalnoj meti ima ljudi, nije hteo da bombarduje most, nego je ispalio projektile nedaleko odavde. A onda su ispalili još 15 projektila koji su srušili stari kameni most, koji je spajao dve obale Lima", kaže Zogović.

U napadu je poginulo šestoro ljudi. Stradali su Vukić Vuletić, Milka Kočanović, Manojlo Komatina. Stradalo je i troje dece. Miroslav Knežević imao je 13 godina. Njegov otac Mirko čita pismo koje je, kako kaže, novinarima mnogo puta čitao:

"Sanjao je Miroslav o životu i budućnosti u zemlji razumnih ljudi, radovao se svakom proleću, a ni slutio nije da će biti zverski ubijen, bolje reći raskomadan, baš u proleće, u petak, 30. aprila 1999. od NATO aveti, bombardovanjem kamenog mosta u Murini."

Bolna sećanja 

Bio je to najgori napad na teritoriji Crne Gore tokom rata 1999. Iz tog vremena su i veoma teške priče. Pored Miroslava Kneževića, na mostu su poginule i dve sestre od tetke, dvanaestogodišnja Olivera Maksimović i desetogodišnja Julija Brudar.

"I danas osećam krivicu", kaže Branko Brudar, otac stradale Julije.

Do 1999. Branko Brudar je sa suprugom i ćerkama Julijom i Teodorom živeo u Prištini. Međutim, priča da je u Prištini vladao haos, kroz grad su prolazili vojska i policija, uveče teroristi OVK, uz stalno bombardovanje.

"Mi smo decu prebacili prvo u Obilić kod babe i dede, oni su inače rodom iz Murine, i onda je i tamo postalo nemoguće, svaku noć su deca bivala depresivna, morali su da provode noć u podrumu... onda sam ja dobio poziv za mobilizaciju i onda sam predložio da ih prebacimo Murinu. Računao sam – zabačeno je, nema vojske, nema strateški značaj i onda sam organizovao prevoz, prebacio ih tamo, ostala je baba sa njima, i onda sam, kad sam otišao na granicu, nekako bio opušten, siguran. Čuo sam se sa ocem, koji je bio u Beogradu, kaže: 'Sine, ne znam šta da ti kažem, dovedi ih ovamo, ali ovde biju Straževicu, sve se trese', i onda kažem: Ajde, ipak, selo je selo. I to ti je bila greška."

U Murinu su sa babom ostale Julija i Teodora Brudar i njihove dve sestre od tetke Olivera i Ivana Maksimović.

"Prvo su rekli da su poginule sve četiri, onda sam sutradan tražio da me odvezu, otišao za Murino i šta da kažem. U međuvremenu sam saznao da su dve devojke starije poginule, to su sestre od tetke, Olivera i Julija. Ivana i Teodora su preživele igrom slučaja, zaostale su malo. Njih četiri htele su da odu do nešto da kupe za kolače, i onda, kako su ušle u prodavnicu, ove dve su malo zakasnile, a jedan projektil je pao baš na prodavnicu, jedan na most. Tako da su Miroslav, Juca i Olivera raskomadani", priseća se Branko Brudar jezivih događaja od 30. aprila.

Tog 30. aprila Mirko Knežević sa suprugom bio je u obližnjem selu. Njihov sin Miroslav ostao je u Murinu.

"Kad se smračilo predveče, pošli smo preko Rženice, ali ne daju da priđemo, pitam ja njih šta je bilo s decom. Kaže sva su deca murinska kod Novice Zogovića u šumu gore sklonjena, ali prevariše me, u stvari on je poginuo. I sutradan mi kaže: 'Treba da ideš u Berane.' Kad je stigao ključar, kaže mi: 'Imaš li ti moći i snage da izdržiš', i imam šta da vidim, nije se moglo verovati da to može da se danas desi, u ovo vreme civilizovanog sveta", kaže Mirko Knežević.

Jedi tek počeli 

Za porodice stradalih, muka i jed nisu završeni 30. aprila. Oni tek tad počinju.

"Ne znam iskreno, 1999, 2000, 2001. ne znam ni kako su prošle, ne sećam se skoro ničega, sve se izokrenulo", priseća se Branko Brudar.

"Sreća pa je ostala ova mlađa ćerka, jer sam onda imao da zbog nekoga živim. Ne znam, ali opet osećam neku krivicu, ne žalim sebe, nego kažem, realno osećam neku krivicu, eto, da su ostale dole, da sam ih prebacio u Beograd, pošto je sve to bila moja ideja, svi su se opirali tome, ne znam, meni se tako učinilo pa sam nametnuo svoje mišljenje, i to je bila greška", kaže Brudar.

Ako se uzme u obzir površina mesta i broj stanovnika, Murino je možda i najviše stradalo na celoj teritoriji Jugoslavije. U vreme bombardovanja, Crna Gora je bila deo SRJ, ali u Crnoj Gori nije bilo proglašeno ratno stanje. U Murinu nije bilo sirena za uzbunu, u blizini nije bilo vojnih ciljeva.

Porodice stradalih tužile su i Crnu Goru i SRJ. Neke od njih su pred sudovima u Podgorici dobile nadoknadu, ali su onda te presude poništene, a naloženo im je da vrate novac. U Srbiji, kao nasledniku SRJ, još se vodi spor.

"Mi smo tražili nadoknadu za duševni bol, a ako se to ne traži, onda maltene sud se ne odnosi prema tome ozbiljno. Meni je važna presuda, da se zna da je neko kriv. Ja znam ko je kriv, sad svi kažu Srbija, Milošević – jeste, ali ubice su tamo. Ja sam pokušao da nađem ime pilota, snimke, kao što je postoji Grdelica, nisam mogao da dođem do toga", priča Branko Brudar.

Mada je pomenu svakog 30. aprila, varošica Murino na severu Crne Gore danas je nekako zaboravljena od svih. Retko se pojavi u novinskim i televizijskim izveštajima.

Vence na grob jedini polažu poslanici opozicionog SNP-a i Demokratskog fronta. Pre tri godine podneli su i predlog da se glavni trg u mestu nazove Trg NATO žrtava. Opština Plav je to odbila, a oni su samoinicijativno postavili tablu. Koja i danas stoji.

Da je živ, Miroslav Knežević danas bi imao 33 godine, Olivera Maksimović 32, Julija Brudar 30 godina.