Do iste ovakve večeri pre 20 godina sirene i bombe su bili nezamislivi zvuci i slike, a onda su postali svakodnevica narednih 78 dana.

Prve bombe pale su na kasarne, aerodrome i poligone u Prokuplju, Kuršumliji, Prištini, Batajnici, Novom Sadu.

Ubrzo su se na spisku meta uz vojne našli i civilni ciljevi. Peti april Aleksinac nikada neće zaboraviti. Poginulo je 12 ljudi, povređeno više od 50. Srušeno oko 400 kuća.

Bolnice, vrtići, škole, manastiri, fabrike, rafinerije... Mete su širom Srbije. Gotovo da nije bio pošteđen nijedan grad. U centru Beograda pogođene su zgrade Generalštaba i MUP-a, na Novom Beogradu kineska ambasada...

"Trudili smo da svakoga minuta budemo od koristi Beograđanima, da ih pravilno informišemo, obavestimo. Beograd je imao najviše žrtava u zgradi Radio-televizije Srbije", navodi Avram Izrael, načelnik Centra za obaveštavanje 1999. godine.

Bombardovanje RTS-a je presedan – prvi put je pogođena jedna televizija. U noći 23. aprila ubijeno je šesnaestoro naših kolega. "Zašto?" je pitanje koje odgovor čeka pune dve decenije.

Ne zna se ni tačan broj nastradalih u vozu na liniji Beograd–Solun koji nikada nije stigao do poslednje stanice. Projektil ga je zaustavio na mostu u Grdeličkoj klisuri. Pronađeno je devet tela, leskovačka bolnica je primila 16 povređenih.

Na mostu u Varvarinu poslednjeg dana maja stradalo je 10 ljudi, 30 povređeno.

Za mnoge simbol stradanja ipak je trogodišnja Milica Rakić. Poginula je pred spavanje, dok je sedela na noši.

Na dane bombardovanja u Nišu još podsećaju i tragovi gelera u ulicama oko tvrđavske pijace gde je među 16 žrtava i žena u sedmom mesecu trudnoće.

"Jeste da mi imamo i sina, imamo i unuke, sve je to u redu, ali kako god, njeno mesto je upražnjeno", kaže otac Miloje Ilić.

Od početka bombardovanja do potpisivanja Kumanovskog sporazuma 9. juna prošlo je 11 nedelja. U 2.300 vazdušnih udara, širom zemlje izručene su hiljade tona projektila.