До исте овакве вечери пре 20 година сирене и бомбе су били незамисливи звуци и слике, а онда су постали свакодневица наредних 78 дана.

Прве бомбе пале су на касарне, аеродроме и полигоне у Прокупљу, Куршумлији, Приштини, Батајници, Новом Саду.

Убрзо су се на списку мета уз војне нашли и цивилни циљеви. Пети април Алексинац никада неће заборавити. Погинуло је 12 људи, повређено више од 50. Срушено око 400 кућа.

Болнице, вртићи, школе, манастири, фабрике, рафинерије... Мете су широм Србије. Готово да није био поштеђен ниједан град. У центру Београда погођене су зграде Генералштаба и МУП-а, на Новом Београду кинеска амбасада...

"Трудили смо да свакога минута будемо од користи Београђанима, да их правилно информишемо, обавестимо. Београд је имао највише жртава у згради Радио-телевизије Србије", наводи Аврам Израел, начелник Центра за обавештавање 1999. године.

Бомбардовање РТС-а је преседан – први пут је погођена једна телевизија. У ноћи 23. априла убијено је шеснаесторо наших колега. "Зашто?" је питање које одговор чека пуне две деценије.

Не зна се ни тачан број настрадалих у возу на линији Београд–Солун који никада није стигао до последње станице. Пројектил га је зауставио на мосту у Грделичкој клисури. Пронађено је девет тела, лесковачка болница је примила 16 повређених.

На мосту у Варварину последњег дана маја страдало је 10 људи, 30 повређено.

За многе симбол страдања ипак је трогодишња Милица Ракић. Погинула је пред спавање, док је седела на ноши.

На дане бомбардовања у Нишу још подсећају и трагови гелера у улицама око тврђавске пијаце где је међу 16 жртава и жена у седмом месецу трудноће.

"Јесте да ми имамо и сина, имамо и унуке, све је то у реду, али како год, њено место је упражњено", каже отац Милоје Илић.

Од почетка бомбардовања до потписивања Кумановског споразума 9. јуна прошло је 11 недеља. У 2.300 ваздушних удара, широм земље изручене су хиљаде тона пројектила.