Zebnja, strah, osećaj nemoći – saveti dr Stanojkovića kako da pobedite ove izazove

Pandemija je izazvala zebnju, osećanje nemoći i strah. Sve češće čujemo da ljudi pominju nesanicu, neraspoloženje i da otežano funkcionišu u svakodnevnim aktivnostima.

Dugo trajanje krize i izloženost lošim vestima su posebno nepovoljni, jer ne ostavljaju mogućnost oporavka.

Gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, dr Milan Stanojković kaže da se nalazimo u specifičnoj situaciji, koja je nova, sa brojnim ugrožavajućim faktorima, ljudi o tome malo znaju i zbog toga su uplašeni, ne snalaze se najbolje svi, to zavisi od strukture ličnosti – neko se bolje snađe, neko ne može, neko je uplašeniji i u tim situacijama im je potrebno pomoći.

"Ono što je dobro u ovoj lošoj situaciji jeste da smo pokazali izvesnu solidarnost, spremnost da pomažemo drugima, spremnost da se nađemo u nevolji onima kojima je pomoć najpotrebnija, bilo je angažovanje nevladinih organizacija, studenata koji su obilazili starije građane u vreme dok nisu mogli da izlaze iz kuća", kaže Stanojković.

Prema njegovim rečima, u jednom trenutku, s obzirom na to da sve ovo dugo traje, pojavila se potreba da se pomogne najosetljivijima među nama koji su prosto razvili simptome anksioznosti, depresivnosti, što spada u grupu reaktivnih poremećaja koji se povezuju sa određenom situacijom.

"Upravo je ova situacija ta koja izaziva takva stanja i zbog ograničenja, nemogućnosti poseta psihijatara, zbog nemogućnosti odlaska u bolnicu jer su oni bili u crvenoj zoni, javila se dobra ideja, kompanija Hemofarm je to pokrenula – projekat i kampanja ‘Nesalomivi’ imala je značaj posebno u trenutku kada su strah i napetost bili najizraženiji i najprisutniji", rekao je Stanojković.

"Dali smo mogućnost sugrađanima da se nekom obrate, da pozovu telefonom, da dobiju savet, neku vrstu podrške, objašnjenje, i da lakše prođu kroz sve to što su preživljavali u tim trenucima", podvukao je doktor.

Potreba ljudi za psihijatrijskom pomoći u pandemiji

Kaže da je logično da se potreba za psihijatrijskom pomoći povećala, ljudi su uplašeni, ne znaju šta ih čeka, bombardovani su informacijama i od SZO, o stanju na terenu i to ih plaši.

Objašnjava da se reaktivna stanja – napetost, neraspoloženje prolazna i povlače se smirivanjem situacije.

"Stanje je u Srbiji trenutno malo bolje što se tiče kontrole pandemije, prisutnost tih simptoma je nešto manja, to će se razrešiti bez pomoći stručnjaka smirivanjem situacije. Smirivanje je najlakše postići vakcinacijom", kaže on. 

Dao je savet građanima da primenjuju zdrave stilove života, da se druže, da se bave sportom, da razgovaraju međusobno, da to što ih muči prenesu nekom bliskom, sve treba raditi umereno i ne treba držati u sebi – to je najgore, počinju da se pojavljuju simptomi, tako da je bolje je razgovarati što više.

Pravog rešenja nekad nema u telefonskim razgovorima

Stanojković ukazuje na to da je kompleksan psihijatrijski intervju i pregled osobe koja ima mentalni poremećaj ili se žali na neke probleme – ima simptome mentalnog poremećaja, to podrazumeva ne samo razgovor već i praćenje celokupnog ponašanja i neverbalnu komunikaciju, zato je posao psihijatra nešto što se ne može zameniti telefonskim razgovorom.

"U tom smislu razgovarali smo često poslednjih meseci o potrebi da se što pre reorganizuje naša psihijatrijska služba i da se krene u pravcu implementacije koncepta zaštite mentalnog zdravlja u zajednici – to su centri za mentalno zdravlje", kaže on. 

Zašto je važno da postoje centri za zaštitu mentalnog zdravlja 

Govoreći o tome kako bi funkcionisali ti centri, kaže da Vlada i Ministarstvo zdravlja stoje iza te ideje iz projekta zaštite mentalnog zdravlja za Srbiju u periodu od 2019. do 2026. Dokument je usvojen i objavljen u Službenom glasniku i postoji konsenzus u struci da treba preći na taj koncept.

"Ne valja što se usvajanje dokumenta poklopilo sa početkom pandemije i sve je privremeno zaustavljeno. Sada je trenutak da krenemo u tom pravcu", istakao je Stanojković.

Centri za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici predstavljaju organizacionu jedinicu u nekoj budućnosti već postojećih psihijatrijskih službi.

"Imamo divno raspoređenu mrežu psihijatrijskih ustanova u celoj državi, u svakoj opštoj bolnici, a opštu bolnicu imamo u svakom okrugu. Pored toga, imamo psihijatrijsku službu u svakom kliničkom centru, Klinike za psihijatriju, Institut za mentalno zdravlje u Beogradu, Kliniku ‘Laza Lazarević’ i četiri psihijatrijske bolnice", napomenuo je Stanojković.

Dakle, struktura je tu, treba je reorganizovati i implementirati ono što SZO promoviše kao jedino prihvatljivi koncept – prebacivanje fokusa rada sa institucije, sa bolnica na rad u zajednici, tamo gde pacijenti žive, gde su sa porodicama, u nekim prirodnim uslovima, u okruženju koje njima najviše prija.

Kaže da bi za neke pacijente bilo i kućnih poseta – nemate opšti pristup svakom pacijentu nego individualne programe za sve pacijente u nadležnosti odgovarajućih centara za zaštitu mentalnog zdravlja.

To je pacijent koji je možda vrlo kritičan, koji pije redovno lekove, zaposlen je i jednom mesečno će doći na kontrolu, ali neki drugi pacijent koji ne razume svoju bolest, nerado uzima terapiju – tu će verovatno medicinska sestra odlaziti u njegovu kuću, lično prisustvovati uzimanju terapije, objašnjavati, organizovati neke oblike treninga socijalnih veština. Ona vodi računa o svakom pacijentu, zna sve potrebe i prilagođava program.

Stručnjaci u centru

Stanojković ističe da su socijalni radnici važni kao i medicinske sestre, koncept ne podrazumeva samo angažovanje zdravstvenih radnika već čitave zajednice.

"Sve strukture u zajednici, uključujući i prosvetu, škole, centre za socijalni rad, svi zajednički da traže rešenje za pojedine situacije. Mentalno zdravlje nije povezano samo sa uzimanjem lekova već i sa drugim problemima koje ta osoba ima. Stambeni uslovi, porodično okruženje, odnosi sa susedima – sve je važno", istakao je doktor.

Centar za zaštitu mentalnog zdravlja u opštini Medijana u Nišu formiran je kao pilot-projekat 2005. godine i proglašen je za najbolji te vrste na Zapadnom Balkanu.

"Zbog političkog konteksta i drugih problema nije zaživeo, kasnije se otvorio sličan centar u Vršcu i funkcioniše na sličnim principima, jedno vreme funkcionisao je centar u Novom Kneževcu, imali ste u Beogradu da potražite usluge psihijatra i multidisciplinarnog tima pri bolnici ‘Laza Lazarević’ i to je za sada to", kaže on.

Potrebno je reorganizovati postojeće psihijatrijske službe i obaviti trening osoblja.

Koliko centara je potrebno

Odgovarajući na pitanje koliko centara je potrebno, Stanojković je naveo primer Vranja.

"U Vranju imate opštu bolnicu, okrug je sa 250.000 stanovnika, biće dovoljno da se jedan centar nalazi u Vranju, jedan južno gde bi pokrio potrebe stanovnika Bujanovca, Preševa i Trgovišta i na severu okruga za stanovnike koji žive u Vladičinom Hanu, Surdulici i Bosilegradu – dakle tri centra za taj okrug", zaključio je Stanojković.