Зебња, страх, осећај немоћи – савети др Станојковића како да победите ове изазове

Пандемија је изазвала зебњу, осећање немоћи и страх. Све чешће чујемо да људи помињу несаницу, нерасположење и да отежано функционишу у свакодневним активностима.

Дуго трајање кризе и изложеност лошим вестима су посебно неповољни, јер не остављају могућност опоравка.

Гостујући у Јутарњем програму РТС-а, др Милан Станојковић каже да се налазимо у специфичној ситуацији, која је нова, са бројним угрожавајућим факторима, људи о томе мало знају и због тога су уплашени, не сналазе се најбоље сви, то зависи од структуре личности – неко се боље снађе, неко не може, неко је уплашенији и у тим ситуацијама им је потребно помоћи.

"Оно што је добро у овој лошој ситуацији јесте да смо показали извесну солидарност, спремност да помажемо другима, спремност да се нађемо у невољи онима којима је помоћ најпотребнија, било је ангажовање невладиних организација, студената који су обилазили старије грађане у време док нису могли да излазе из кућа", каже Станојковић.

Према његовим речима, у једном тренутку, с обзиром на то да све ово дуго траје, појавила се потреба да се помогне најосетљивијима међу нама који су просто развили симптоме анксиозности, депресивности, што спада у групу реактивних поремећаја који се повезују са одређеном ситуацијом.

"Управо је ова ситуација та која изазива таква стања и због ограничења, немогућности посета психијатара, због немогућности одласка у болницу јер су они били у црвеној зони, јавила се добра идеја, компанија Хемофарм је то покренула – пројекат и кампања ‘Несаломиви’ имала је значај посебно у тренутку када су страх и напетост били најизраженији и најприсутнији", рекао је Станојковић.

"Дали смо могућност суграђанима да се неком обрате, да позову телефоном, да добију савет, неку врсту подршке, објашњење, и да лакше прођу кроз све то што су преживљавали у тим тренуцима", подвукао је доктор.

Потреба људи за психијатријском помоћи у пандемији

Каже да је логично да се потреба за психијатријском помоћи повећала, људи су уплашени, не знају шта их чека, бомбардовани су информацијама и од СЗО, о стању на терену и то их плаши.

Објашњава да се реактивна стања – напетост, нерасположење пролазна и повлаче се смиривањем ситуације.

"Стање је у Србији тренутно мало боље што се тиче контроле пандемије, присутност тих симптома је нешто мања, то ће се разрешити без помоћи стручњака смиривањем ситуације. Смиривање је најлакше постићи вакцинацијом", каже он. 

Дао је савет грађанима да примењују здраве стилове живота, да се друже, да се баве спортом, да разговарају међусобно, да то што их мучи пренесу неком блиском, све треба радити умерено и не треба држати у себи – то је најгоре, почињу да се појављују симптоми, тако да је боље је разговарати што више.

Правог решења некад нема у телефонским разговорима

Станојковић указује на то да је комплексан психијатријски интервју и преглед особе која има ментални поремећај или се жали на неке проблеме – има симптоме менталног поремећаја, то подразумева не само разговор већ и праћење целокупног понашања и невербалну комуникацију, зато је посао психијатра нешто што се не може заменити телефонским разговором.

"У том смислу разговарали смо често последњих месеци о потреби да се што пре реорганизује наша психијатријска служба и да се крене у правцу имплементације концепта заштите менталног здравља у заједници – то су центри за ментално здравље", каже он. 

Зашто је важно да постоје центри за заштиту менталног здравља 

Говорећи о томе како би функционисали ти центри, каже да Влада и Министарство здравља стоје иза те идеје из пројекта заштите менталног здравља за Србију у периоду од 2019. до 2026. Документ је усвојен и објављен у Службеном гласнику и постоји консензус у струци да треба прећи на тај концепт.

"Не ваља што се усвајање документа поклопило са почетком пандемије и све је привремено заустављено. Сада је тренутак да кренемо у том правцу", истакао је Станојковић.

Центри за заштиту менталног здравља у заједници представљају организациону јединицу у некој будућности већ постојећих психијатријских служби.

"Имамо дивно распоређену мрежу психијатријских установа у целој држави, у свакој општој болници, а општу болницу имамо у сваком округу. Поред тога, имамо психијатријску службу у сваком клиничком центру, Клинике за психијатрију, Институт за ментално здравље у Београду, Клинику ‘Лаза Лазаревић’ и четири психијатријске болнице", напоменуо је Станојковић.

Дакле, структура је ту, треба је реорганизовати и имплементирати оно што СЗО промовише као једино прихватљиви концепт – пребацивање фокуса рада са институције, са болница на рад у заједници, тамо где пацијенти живе, где су са породицама, у неким природним условима, у окружењу које њима највише прија.

Каже да би за неке пацијенте било и кућних посета – немате општи приступ сваком пацијенту него индивидуалне програме за све пацијенте у надлежности одговарајућих центара за заштиту менталног здравља.

То је пацијент који је можда врло критичан, који пије редовно лекове, запослен је и једном месечно ће доћи на контролу, али неки други пацијент који не разуме своју болест, нерадо узима терапију – ту ће вероватно медицинска сестра одлазити у његову кућу, лично присуствовати узимању терапије, објашњавати, организовати неке облике тренинга социјалних вештина. Она води рачуна о сваком пацијенту, зна све потребе и прилагођава програм.

Стручњаци у центру

Станојковић истиче да су социјални радници важни као и медицинске сестре, концепт не подразумева само ангажовање здравствених радника већ читаве заједнице.

"Све структуре у заједници, укључујући и просвету, школе, центре за социјални рад, сви заједнички да траже решење за поједине ситуације. Ментално здравље није повезано само са узимањем лекова већ и са другим проблемима које та особа има. Стамбени услови, породично окружење, односи са суседима – све је важно", истакао је доктор.

Центар за заштиту менталног здравља у општини Медијана у Нишу формиран је као пилот-пројекат 2005. године и проглашен је за најбољи те врсте на Западном Балкану.

"Због политичког контекста и других проблема није заживео, касније се отворио сличан центар у Вршцу и функционише на сличним принципима, једно време функционисао је центар у Новом Кнежевцу, имали сте у Београду да потражите услуге психијатра и мултидисциплинарног тима при болници ‘Лаза Лазаревић’ и то је за сада то", каже он.

Потребно је реорганизовати постојеће психијатријске службе и обавити тренинг особља.

Колико центара је потребно

Одговарајући на питање колико центара је потребно, Станојковић је навео пример Врања.

"У Врању имате општу болницу, округ је са 250.000 становника, биће довољно да се један центар налази у Врању, један јужно где би покрио потребе становника Бујановца, Прешева и Трговишта и на северу округа за становнике који живе у Владичином Хану, Сурдулици и Босилеграду – дакле три центра за тај округ", закључио је Станојковић.