Kako pandemija psihički oštećuje mlade i kako od toga da se zaštite

Dvadesetpetogodišnji Dušan Nika iz Kovina ovaj period najviše provodi sa porodicom, manje sa prijateljima. Fale mu izlasci i više druženja.

"Mslim da smo se generalno udaljili malo jedni od drugih, ali i da to ima svojih pozitivnih strana. Družim se, naravno i dalje, hvala Bogu, pa nam stiže lepše vreme i samim tim kontam da će se i intezitet druženja povećati", priča Dušan.  

Ovo vreme, kako kaže, koristi da radi na sebi i nalazi nove hobije.

Mentalne posledice korona krize najsnažnije su udarile na mlade ljude do 30. godine. Nema izlazaka (osim ilegalnih), nema škole – pod time mislimo i na učionicu i na sve što se dešava van nje i podjednako je važno kao i formalni deo obrazovanja – preko potrebne razmene energije sa vršnjacima i osećanja pripadnosti, koji su nasušna potreba svakog mladog čoveka. 

Za razliku od Dušana koji je našao pozitivne strane ove komplikovane situacije, mnogi mladi su ostali nesnađeni u čitavoj situaciji, bez prave podrške, objašnjenja i usmerenja. U tako postavljenom sistemu, neminovno je, ukazuju stručnjaci, da dođe do udara i na njihovo mentalno zdravlje.

Psiholog Jadranka Radovanović, koja od 1996. godine radi kao dežurni psiholog u Psihološkom savetovalištu Doma omladine Beograda, ukazuje da je povećan broj poziva i da je psihičko zdravlje mladih narušeno. 

To što je danas povećan broj poziva savetovalištu DOB-a za Jadranku Radovanović nije čudno. Kako kaže, to je došlo kao posledica višegodišnjeg nečinjenja na zaštiti mentalnog zdravlja.

"Iz godine u godinu situacija je sve lošija. Zdravstvena zaštita mentalnog zdravlja ne odgovara potrebama. Kapaciteti su nedovoljni da svi mladi kojima je potrebna pomoć, dobiju pomoć. Zdravstvene ustanove nemaju dovoljno stručnjaka kako bi pružili lečenje psihoterapijom. Uglavnom se daje medikamentozna terapija koja je često prejaka i koja ometa funkcionisanje mlade osobe, zbog čega mnogi odbijaju da se leče", napominje psiholog.

Brojne posledice, čak i samoubistva 

Mladi su postali izolovani, sami, manje se druže i okreću internetu.

Kao posledice svega toga, kako kaže psiholog, dolazi do osećanja usamljenosti, anksioznosti, napada panike, strahova, prisilnih misli i radnji, nesigurnosti, samodestruktivnih radnji, straha za budućnost, egzistenciju, ali i ono najgore - samoubistva. 

Prema rečima psihologa, vreme pandemije u društvu koje je u "moralnom posrnuću", prestavlja samo okidač kod mladih koji su nestabilni i depresivni.

"Šalju se često kontradiktorne informacije koje zbunjuju i mladi ne znaju šta da misle. Bolesno društvo proizvodi bolesne pojedince. Nažalost, javljaju se i samoubistva. Mladi nemaju cilj, smisao života, sve im je besmisleno i tada se odlučuju na samoubistvo", ukazuje psiholog savetovališta u DOB-u.

Beg u digitalnu konstrukciju lažne savršenosti

Usamljenost koju je u živote mladih uneo kovid iznedrila je nove-stare najbolje prijatelje: internet i igrice.

"Zavisnost od igrica se povećala u ovom periodu. Primetila sam da je više mladića koji igraju igrice satima, povukli su se u sobu. Oni kažu da nemaju sa kim da se druže, da ih vršnjaci ne prihvataju, omalovažavaju, maltretiraju, što je i dovelo do toga da se okrenu igricama, internetu. To je jedan začarani krug u kome se ne vidi šta je uzrok, šta posledica", ukazuje psiholog.

Prvi okvir, ali i brana od nenašminkane realnosti, jeste porodica. Hteli ne hteli, mladi u urbanim sredinama prinuđeni su da najveći deo dana provode sa svojim roditiljima u malom prostoru.

To je plodno tlo da se loši odnosi koji postoje među ukućanima pogoršaju, navodi psiholog.

"Više su na okupu, dešavaju se sukobi oko svakodnevnih rutinskih stvari. Teška bolest korona pogodila je mnoge porodice, pa i više članova koji su bili u bolnici, neki su i preminuli. Radila sam sa njima, to su stvarno dramatične situacije", ukazuje Jadranka Radovanović.

Postoji li paralela sa krizama iz naše bliske prošlosti

Često se u šali moglo čuti da je za građane Srbije korona-kriza "mačji kašalj" u odnosu na devedesete. Rat, bombardovanje, demonstracije. I tada je mentalno zdravlje mladih bilo na vrlo jakom udaru, ali ne na ovaj način.

"Za vreme demonstracija devedesetih godina dosta je studenata bilo uključeno i kod mnogih je poremetilo studiranje. Tada je moglo da se putuje pa su mnogi mladi napustili zemlju i mnogi su postali doktori nauka. Sada ne može ni da se putuje jer je ceo svet u pandemiji. To dovodi do osećaja skučenosti, ograničenosti, straha za budućnost, egzistenciju", ukazuje naša sagovornica.

Sve ono što čime su mladi jedino i mogli da se bar malo zaštite i sačuvaju u vreme bombardovanja - druženje, žurke u skloništima, povezanost - sada je nemoguće i zabranjeno.

"Ova situacija sa kovidom razdvojila je ljude, neprijateljski su nastrojeni oni koji ne poštuju mere prema onima koji poštuju, oni koji su za vakcine prema onima koji su protiv, oni koji su za... od onih koji su protiv... Opšta konfuzija koja otežava dodatno čitavu situaciju, čini da ljudi nemaju osećanje sigurnosti, ne mogu da se oslone na institucije, vlast. Sve je poremećeno", smatra psiholog.

Mislimo na vreme da ne bismo lečili posledice

Kada "izlečimo" epidemiju, opet se vraćamo na početak: ponovno navikavanje na život bez pandemije, što podrazumeva promenu ritma života, obaveza, kretanja.

Jadranka Radovanović ukazuje da mladi mogu biti anksiozni, zbunjeni, otuđeni, imati strah od prisnosti, telesnog kontakta.

"Organizovanje zaštite mentalnog zdravlja mladih ljudi je neophodno. To podrazumeva opsežne preventivne mere kojima treba da se bave stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja, a imamo vrsne strucnjake. Njima treba da se ukaže poverenje da organizuju službu zaštite na najbolji mogući način za mlade", poručuje psiholog savetovališta u Doma omladine Beograda.

Važno je da na vreme mislimo šta ćemo, kako se ne bi ponovila greška s početka epidemije - da propustimo da mladima objasnimo šta ih čeka i kako da se prilagode.

U suprotnom, mogli bismo da imamo novu epidemiju koja bi nas ugrozila i više nego kovid.