Epidemija je promenila naše živote – kako da se samoća ne pretvori u usamljenost

Koronavirus je promenio naše živote. Ni praznike ne slavimo onako kako smo navikli, već u krugu najuže porodice ili prijatelja. Ipak, nakon takve novogodišnje proslave mnogi su rekli da im je to bio najlepši doček. Psihijatar Slavica Đukić Dejanović govori za RTS o novoj realnosti i o tome kako ljudi mogu da održe psihičku stabilnost u uslovima epidemije.

Neki praznične dane provode u bolnici ili sami. Kako da se samoća ne pretvori u usamljenost i kako da se zbog toga ne osećaju loše?

To je neka nova realnost i te nove naučene vrednosti nas vraćaju na to da je nekako porodica ona oaza u kojoj moramo da tražimo razloge za sreću, da su nove tehnologije, koje su nam na svu sreću dostupne, način da komuniciramo sa onima sa kojima bismo fizički.

Na taj način moramo izbegavati potpunu usamljenost, iako fizički jesmo bili i tokom ovog praznika i na žalost još ćemo dugo biti izolovani u onom socijalnom smislu.

Mogu li nove tehnologije da zamene neposredan kontakt?

Tehnologije to zaista ne mogu nikako zameniti, ali to je jedan surogat, te tehnologije, Vajber komunikacija, skajpovi, to su zapravo mogućnosti da ipak izrazima lica na daljinu i verbalno pošaljemo one poruke koje će biti emotivno obojene.

Treba da se trudimo da izgovaramo reči koje iskazuju emocije – srećan sam, tužan sam, voleo bih da, dakle da se ne stidimo sopstevnih emocija.

Da li ulazak u novu godinu u psihološkom smislu donosi optimizam i da se ljudi bolje osećaju?

Sam čin ulaska u novu godinu je probudio nadu da će u ovoj godini pandemija ipak biti stopirana, da će, ono što je najbitnije, biti neuporedivo manji broj obolelih i smrtnih ishoda. To budi neku nadu da ćemo se vratiti nekom životu, ali to više neće ličiti na onaj, niti će moći da bude kao što je bio pre korone.

I ova 2021. godina će biti prva godina nakon tog učenja koje smo imali tokom 2020. godine, neke će ljude ojačati, a neki će pokazati i slabosti koje bi možda ispoljili znatno kasnije da nije bilo korone.

Kako da reagujemo kada mi sami ili nama bliska osoba upadne u krizu?

Oni koji se prvi put susreću sa nekim mentalnim problemom u ovim katastrofičnim, traumatičnim vremenima, onda treba sebe da pitaju, ne "što ja baš imam ovaj simptom", nego "verovatno se ovo događa i drugima. Kako li to drugi savladaju, na koji način oni reše te probleme".

Dakle, treba uvek iznedriti iz sebe neki maksimum, jer čovek ima ogromno zadovoljstvo kad sam kontroliše neprijatnu situaciju.

I ono što je najvažnije, kad se dogodi nešto što preplavi čoveka strahom, treba da nauči da pomera svoje misli na sadržaje koji su neutralni, da analizira sliku, da se seti nekog prijatnog događaja.

To je odnos odgovornosti ne samo prema sopstvenoj psihi i sopstvenom životu, nego i prema čitavoj porodici i ostalim članovima porodice.

Vedri, veseli ljudi skloni šali u dužem porodičnom druženju, biće još vedriji i još opušteniji. Ali oni koji inače imaju naviku da svoju agresiju usmeravaju na druge, to treba očekivati, biti na to spreman, reagovati na najbrži mogući način.

Postoji čitav niz uputstava kako se to radi, naše službe koje rade na ovu temu funkcioišu 24 sata, non-stop. Moramo se osloboditi utiska da je sramota prijaviti nasilje, jer ako ga ne prijavimo, mi ga zapravo negujemo.

Kako vi u nekim teškim trenucima održavate psihičku stabilnost?

Ja obično pre nego što dođe naredni dan, imam jednu latinsku sentencu koju promenjujem - ni jedan dan bez plana.

Kad čovek strukturira vreme i kad u tom vremenu nađe obavezno termine za one koje voli, makar telefonski, ja sam na žalost u poziciji da to najčešće činim telefonom ili Skajpom, onda imate utisak - prošao je još jedan dan, koji je ipak lep bez obzira na sve poteškoće.