Dnevnik jednog proleća – film o borbi sa koronavirusom

Tamo gde su bili najteži bolesnici, bila je i Ana Stamenković sa ekipom. Ušli su u crvene zone bolnica, razgovarali sa lekarima, medicinskim sestrama... oblačili skafandere.

"Kada smo dobili priliku i ušli u prvu kovid bolnicu 1. aprila, nismo ni razmišljali o tome da li se plašimo ili ne. Znali smo da je opasno, da je virus smrtonosan, da može da se prenese iako nas obuku od glave do pete, odnosno kako se i lekari oblače. I snimatelj Vladimir Zakonović i ja hteli smo da uđemo da bismo prikazali koliko je teško i koliko se ljudi koji su svakodnevno pored pacijenata posvećeni i koliko se daju od jutra do sutra", istakla je Ana Stamenković.

Prenoseći iskustva, navela je da su zdravstveni radnici zaboravili u svim danima koje smo imali, u martu, aprilu i maju i na svoje porodice. Dodala je da mnogi nisu išli danima svojim kućama, bili su u skafanderima, nisu govorili koliko im je teško, i nesebično su davali sve od sebe.

Mislili su da će sve da prođe i da ćemo tokom leta imati i nula zaraženih i kraj epidemije. Film su počeli da snimaju početkom juna, odnosno da snimaju izjave koje su im bile neophodne za film.

"Tad je nekako sve bilo mirnije, a onda je počelo, nažalost, da se sve komplikuje. Mnogi lekari su se u filmu rasplakali dok su govorili o tome kroz šta su prolazili i šta im je bilo najteže, ali i šta im je davalo nadu u tim najtežim trenucima. Neki ljudi, koji su posvećeni i na poslu od ujutru do uveče, nekima sam čak rekla da su mnogo skromni i da ne žele ni da kažu koliko im je teško. Govorili su da je to njihov posao", priča Stamenkovićeva.

Dodala je da ljudi koji rade na Infektivnoj klinici, koja je prva na udaru od samog početka i sada, jednostavno kažu da su oni učili za to, "mi smo to izabrali, znamo šta su infektivne bolesti i to je naš posao".

Međutim, navela je da su onda kod nekih ljudi uspeli da izazovu emociju, da se otvore i kažu kroz šta su sve prošli, ali da su negde lekari i sestre jednostavno ostali zatvoreni i skromni, i u toj posvećenosti pokazali još više koliko su veliki.

Dnevnik jednog proleća

"Kada sam dobila zadatak da napravim dokumentarac, odmah sam zamislila da se zove 'Dnevnik jednog proleća', jer smo imali još jedno teško proleće iza nas, i nekako nismo ni shvatili da je bilo i prošlo proleće", objašnjava autorka filma.

U prvoj kovid bolnici u koju su ušli, Klinički centar Vojvodine, upoznali su doktorku Natašu Gocić Perić, koja im je na kraju snimanja rekla da piše svoj dnevnik.

"Ja sam nekako zamislila da ovaj film prati najznačajnije datume koje mi beležimo u Dnevniku gde ja radim i datume koje su sagovornici doživeli kao najznačajnije. Onda je dr Nataša rekla da želi da i na taj način učestvuje u filmu, da dâ svoje emocije i sve ono što je ona pisala, kako je doživela, mart, april i maj, tako da je negde i ona narator u ovom filmu", rekla je Stamenkovićeva.

Dodala je da su snimili njen Dnevnik tonski, pa te njene izjave kombinovali s izjavama svih drugih lekara i sestara koje su snimili.

Navela je da su bili u Kliničkom centru Vojvodine, Nišu, Kragujevcu, na Infektivnoj klinici u Beogradu, ali da imaju i nove bolnice, "Bežanijsku kosu", gde je bila koleginica Ivana Božović.

Istakla je da su hteli da se film završi "kako je prošlo proleće i kako smo prešli u leto".

"Nažalost, film je otišao u montažu, odnosno u tu završnu postprodukciju kada je Srbija zabeležila ove najteže i najcrnje brojeve", kazala je novinarka.

I najteži pacijenti mogu da pobede bolest

Najjači utisak na autorku filma je ostavio razgovor sa pacijentima koji su pobedili koronu i kada su videli da i najteži pacijenti mogu da pobede bolest. Nažalost, u mnogim situacijama to nije tako bilo.

Podsetila je da su izveštavali u emisijama RTS-a kada je počela upotreba krvne plazme.

Ana Stamenković poručuje da se čuvamo, i da je virus i dalje tu, svuda oko nas.

"Bile su pune bolnice i u martu, aprilu, i maju, imali smo policijski čas i ljudi su nekako bili otuđeniji i nisu ni shvatali koliko je virus prisutan, sada je ovo mnogo drugačije. Mnogi koji su učestvovali u ovom filmu, od snimatelja preko montažera, koji su gledali film, videli su da izaziva emocije, mnogi su se zaplakali", ocenjuje autorka.

Naglašava da svakome od nas može da se desi ne samo koronavirus već da se, kako je rekla, iz punog zdravlja sutradan razbolimo, i da moramo da budemo svesni, oprezni, da čuvamo sebe i druge i da brinemo o zdravlju.

"Ovo nas je sve i naučilo da moramo da uživamo u svakom trenutku života, da probamo da uhvatimo i sunce i vodu, porodicu i prijatelje zato što ne znamo šta donosi sutra", zaključila je Ana Stamenković, autorka dokumentarnog filma "Dnevnik jednog proleća".