Razvoj sportskih rezultata i sportskih tehnologija promenio je u velikoj meri mnoge sportske grane.

Do pre 10 godina teško je bilo zamisliti da će fudbal ikada menjati pravila, ali i to se desilo pod pritiskom želja da se fudbal doživi iz drugog (tehnološkog) ugla i da se smanji broj grešaka sportskih sudija. 

Uvođenje specifičnih i visokosofisticiranih senzora onemugućilo je Milorada Čavića da osvoji zlato na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine. Taekvondo kao sport nikada neće biti isti zahvaljujući razvoju tehnologije i senzorima za merenje jačine udarca.

Paralelno sa razvojem tehnologije, tekao je i razvoj sportskih grana (disciplina), ali i načina medijskog praćenja sportskih događaja. 

Uvedene su kamere visoke rezolucije, kamere koje prate i po nekoliko stotina prikaza u sekundi, mikro kamere na pojedinim delovima terena i borilišta, kao i mikrofoni koje igrači nose tokom utakmica. Sada se mogu vrlo jasno čuti svi razgovori igrača sa sudijama u tenisu, ali i osetiti žar finalnih momenata utakmica u košarci tokom napetih tajmauta.

Ma koliko se činilo da zbog razvoja tehnologije imamo mogućnost da „osetimo" svaki pokret igrača, čujemo ih kako jedni druge bodre tokom nastupa i novim tehnologijama osetimo atmosferu oko njih, i dalje postoji velika razlika između praćenja sportskih takmičenja na televiziji i uživo.

Kako su građeni Novak i Šakil 

Razlike pre svega potiču iz nemogućnosti da se oseti brzina, dinamika i zahtevnost određenih elemenata utakmica ili nadmetanja između dvojice sportista. 

Kao slikovit primer, veoma je teško doživeti jačinu kontakta dvojice igrača u reketu u košarci dok se ne stane kraj samog terena, odnosno da se oseti daljina skoka u dalj koji je preko 6 metara u svojoj dužini, ako se ne stoji neposredno pored samog zaletišta.

Veličina ramenog pojasa Ivana Miljkovića i Aleksandra Šapića, gabaritnost Šakila O'Nila, ali i specifična mršavost Novaka Đokovića se ne mogu doživeti dok se kamera ne postavi da ih posmatra sa visine prosečnog čoveka od 160 do 170 cm, ili u odnosu na gledaoce u publici.

Dosadašnji napori reditelja prenosa sportskih takmičenja i kamermana, nažalost, nisu urodili plodom da se prikažu pravi intenzitet, brzina, agilnost, ali i surovost profesionalnog sporta, te oni „pravi znalci" uvek vole da takmičenje posmatraju uživo, jer samo tako mogu osetiti šta profesionalni sport zapravo predstavlja. 

Često se moglo čuti od mnogih teniskih trenera sa naših prostora da nisu znali koliko je zapravo napredovao intenzitet u modernom tenisu, sve dok nisu uživo gledali Novaka Đokovića u Areni tokom Dejvis kup mečeva. 

Takođe, mnogi bivši rukometaši ističu da današnje generacije smatraju rukomet 60-ih i 70-ih godina fizički nezahtevnim, što uopšte nije bio slučaj. Igrači su i tada bili veoma sposobni, ali kamare to nisu mogle niti umele da zabeleže. Igra je bila podjednako gruba i zahtevna.

Šta nam je kamera sakrila 

U uslovima nakon pandemije korona virusa može se reći da prisustvujemo još jednoj revoluciji koja će izgleda obeležiti godine i decenije koje dolaze - mnoga sportska takmičenja odvijaće se bez prisustva publike.

Javljaju se mnoga etička i filozofska pitanja. Možda i najvažnije je: da li sport kao entitet postoji bez publike?

Sigurno je da će sport opstati i da će svoj pravac razvoja menjati usled bezbednosnih pretnji koje budućnost donosi. 

Međutim, premalo pažnje obraća se na ono što treba da predstavlja možda i ključno pitanje za moderni sport i medije koji sport prate: kako i na koji način prenositi sportske događaje tako da ne samo publika, već i svi sportski radnici, treneri, sportisti (konkurenti i oni drugi) mogu putem različitih oblika prenosa (uslovno rečeno) doživeti i osetiti sve što ih interesuje, a kao da su prisutni na samom terenu / borilištu?

Ovo pitanje, možda je i od ključnog značaja za sve televizijske kuće.

Koncept praćenja sportskih takmičenja prenosi se polako i „nečujno" sa televizije na internet i veb portale u skraćenom obliku (highlights), ali i live prenose na društvenim mrežama. 

Sve češće viđamo prenose utakmica iz prvog ili drugog reda publike u NHL ili NBA ligi - moderni telefoni u rukama ljudi iz publike omogućavaju njihovim pratiocima da zaista iskuse intenzitet i draž sporta iz realnog ugla, onog koji nam TV ekrani sve manje nude.

Kako sportski pobediti video-igrice 

Navedene probleme i izazove koji se nalaze pred TV kućama je bitno sagledati iz nekoliko razloga:

1) Veoma je važno očuvati nivo zainteresovanosti publike, naročito one mlađe (milenijalci) za sport, jer razvoj tehnologije i IT industrije često putem igrica, novih programa i virtuelne realnosti donosi više uzbuđenja od onog koji proizvodi aktuelni način reprodukcije sportskih događaja. Ukoliko nove generacije vežemo za sport putem TV kanala, jer samo TV kanali mogu ponuditi specijalne uslove i mogućnosti praćenja, možemo govoriti o perspektivama i opstanku sporta na TV mrežama.

2) Potrebno je sportskim prenosima (možda i u vidu VIP prenosa) omogućiti trenerima, skautima i sportistima da sagledaju svaki element takmičenja koji njih interesuje (npr. posmatranje kretnji samo jednog igrača u tenisu iz neposredne blizine), kako bi se obezbedila kontinuiranost vrhunskog sportskog skautinga i analitike koji se rade putem direktnog (uživo) praćenja sportske borbe.

3) Potrebno je omogućiti sportistima (i mladim, i profesionalnim) da izbliza sagledaju svaki pokret i dožive ga iz ugla kamere koji je neophodan da bi se usvojila nova saznanja i očuvao nivo interesovanja. Slično važi i za zvučne ili auditivne draži (za praćenje pojedinih sportova neophodno je i osluškivati šta se neposredno dešava na samom borilištu / terenu).

Mnogo je primera koji govore u prilog značaju ovih problema i pitanja. 

Dajte nam statistiku 

Teniski teren se najbolje može pokriti kamerom koja prati događaj postavljena iza leđa nekog igrača i na visini od nekoliko metara. 

Međutim, ona daje samo jednu perspektivu u kojoj je nemoguće ispratiti promene u brzini kretanja loptice, čistotu kontakta reketa i loptice (auditivna draž), brzina reakcije tenisera u pojedinim momentima, anticipacija igrača, lažne kretnje igrača itd., koji se mogu doživeti sa samog terena ili iz publike koja je pozicionirana neposredno pored terena. 

Takođe, nemoguće je ispratiti teškoću vremenskih i atmosferskih uslova koje donosi boravak tokom četiri sata na suncu na betonskom terenu Flešing Medouza, ili onaj koji donosi boravak na terenu u pariskom Bersiju.

Iz navedenih razloga, sva sportska takmičenja potrebno je pratiti na potpuno novi način i tako da sam gledalac može da bira koje informacije želi da dobije putem prenosa kroz različite pakete usluga.

Ovakve mogućnosti koje bi se mogle plaćati poput same karte za određeni meč, gde bi cenovni rang karte značio i veće „slobode" u praćenju takmičenja, mogu predstavljati pravu revoluciju koja je, ne samo televiziji već i sportu, neophodna.

Postavljanje brzinomera koji prate kretanje loptice, lopte, sportista, postavljanje analizatora vremenskih uslova, mernih instrumenata za praćenje opterećenja igrača tokom meča u odnosu na broj pretrčanih metara, broj kontakata sa protivnikom ili u odnosu prosečnu brzinu kretanja i brzinu donošenja odluka i drugo, samo su neki od tehnoloških inovacija koji mogu predstavljati pravu revoluciju u praćenju sportskih događaja.

Do sada se prethodno pomenuta oprema uglavnom vezivala za kabine TV komentatora, ali ona bi trebalo da postane viralna, moguća i lako dostupna, uživo prenošena, u zamenu za određenu novčanu kompenzaciju ili uz odobren pristup i drugim gledaocima, trenerima i sportistima.

Gde treba postaviti kamere 

Razvoj 3D tehnologije daje nam mogućnost da samostalno pratimo određeni element borilišta koji želimo, uz sve auditivne draži, ali nam ne daje mogućnost da kameru pomerimo na željeno mesto. 

Iz tog razloga je jako važno da se TV sportski reditelji u sadejstvu sa stručnjacima (trenerima, sportistima i sportskim naučnicima) savetuju o tome koje su to pozicije bitne za praćenje jednog sportskog događaja kako bi se on doživeo na pravi način. 

Kao primeri kadrova koji se jako retko mogu naći, a koji za sportske radnike predstavljaju dragocen izvor informacija, mogu poslužiti:

- postavka fiksne kamere na bočnoj strani plivališta, 

- kamera koja iz ptičje perspektive prati kretanje u košarci, vaterpolu i fudbalu (i drugim kolektivnim sportovima) u fazi napada, 

- kamera koja iza leđa i u visini ramena igrača prati njegove udarce u tenisu,

- kamera koja je fiksirana i bočno prati atletičare na početku i kraju staze na trci na 100 metara i tako dalje.

Osim navedenog, potrebno je pratiti i razvijati želju takmičara da međusobno komuniciraju tokom samog takmičenja i da se njihovi razgovori snimaju i emituju tokom samog takmičenja a ne u odloženom prenosu. 

U sledećem napadu zakucavam preko tebe! 

Kao primer, zar ne bi bilo sjajno pratiti komunikaciju Majkl Džordana i Ajzeje Tomasa tokom košarkaškog meča, gde su se često njih dvojica kladili ko će koliko poena da da kome i u kom napadu? 

Bolje ozvučenje sportista i stavljanje takvih informacija na raspolaganje publici tokom prenosa uživo, bila bi promena važna i zbog boljeg upoznavanja samih sportista. 

Bilo bi sjajno čuti upadice i komentare Rodžera Federara koje upućuje samome sebi ili svojoj loži tokom ključnih poena koje izgubi, budući da se uvek u javnosti predstavljao kao odmeren i „uglađen". 

Svi oni koji su neposredno boravili u društvu profesionalnih teniskih igrača znaju da to nije tako i da bi senzitivno „ozvučenje" Federera tokom mečeva bilo pravo otkrovenje. Rodžer se ne razlikuje od drugih sportista u tom aspektu, ali ono što dolazi do publike su samo dobro selektovane informacije.

Drugim rečima, potrebno je sve više omogućiti takve pakete usluga u prenosu sportskih događaja koji će biti namenjeni svim mogućim populacijama i svim mogućim potrebama. Na taj način, gledaoci neće više imati potrebu da sport prate samo iz fotelje, već da ga dožive, prožive i oblikuju (promenom perspektive praćenja, mikrofona koji prate i slično) na način na koji oni to žele.

Svi moramo da naučimo nova pravila 

Takođe, svi sportski reditelji i kamermani moraju proći obuku od strane sportskih naučnika, trenera i sportista o tome koji su to uglovi praćenja najbolji za doživljavanje pojedinih sportova i sportskih disciplina.

Edukacija nadalje mora ići i u smeru načina prelaska sa kamere na kameru u toku prenosa sportskog događaja da bi se osetila sa jedne strane dinamika samog meča (utakmice, borbe), a sa druge strane i uhvatio svaki taktički detalj bitan za tok takmičenja. 

Odbrambene formacije i utrčavanje igrača u fudbalu između redova protivnika se može pratiti samo iz ptičije perspektive, intenzitet smeča u odbojci se može pratiti samo prelaskom kadra sa visoke bočne pozicije na nisku (1-2 metra od tla) pokraj terena u trenutku odskoka igrača, a brzina kojom igrač u vaterpolu uputi šut ka golu se može osetiti samo kamerom koja se nalazi na visini 1 metar iznad nivoa vode i neposredno pored plivališta itd.

Ako nas je nečemu naučilo vanredno stanje, a to je da u naučnim i usko specijalizovanim krugovima stručnjaka iz određene oblasti treba tražiti osobe koje će razvijati naše društvo nadalje. 

Zahvaljujući virusolozima, infektolozima, pulmolozima i drugim stručnjacima, za koje naša šira javnost nikada ranije nije čula, spaseni su mnogi životi, ali je i način života promenjen iz korena. 

Možda je vreme da i televizijsko (i uopšte medijsko) praćenje sportskih takmičenja, kao jedna od najvažnijih sporednih stvari na svetu, takođe pretrpi promene u dogovoru sa strukom, pre nego što i njega zahvati virus koji će sve gledaoce odvesti na neko drugo mesto.