Развој спортских резултата и спортских технологија променио је у великој мери многе спортске гране.

До пре 10 година тешко је било замислити да ће фудбал икада мењати правила, али и то се десило под притиском жеља да се фудбал доживи из другог (технолошког) угла и да се смањи број грешака спортских судија. 

Увођење специфичних и високософистицираних сензора онемугућило је Милорада Чавића да освоји злато на Олимпијским играма у Пекингу 2008. године. Таеквондо као спорт никада неће бити исти захваљујући развоју технологије и сензорима за мерење јачине ударца.

Паралелно са развојем технологије, текао је и развој спортских грана (дисциплина), али и начина медијског праћења спортских догађаја. 

Уведене су камере високе резолуције, камере које прате и по неколико стотина приказа у секунди, микро камере на појединим деловима терена и борилишта, као и микрофони које играчи носе током утакмица. Сада се могу врло јасно чути сви разговори играча са судијама у тенису, али и осетити жар финалних момената утакмица у кошарци током напетих тајмаута.

Ма колико се чинило да због развоја технологије имамо могућност да „осетимо" сваки покрет играча, чујемо их како једни друге бодре током наступа и новим технологијама осетимо атмосферу око њих, и даље постоји велика разлика између праћења спортских такмичења на телевизији и уживо.

Како су грађени Новак и Шакил 

Разлике пре свега потичу из немогућности да се осети брзина, динамика и захтевност одређених елемената утакмица или надметања између двојице спортиста. 

Као сликовит пример, веома је тешко доживети јачину контакта двојице играча у рекету у кошарци док се не стане крај самог терена, односно да се осети даљина скока у даљ који је преко 6 метара у својој дужини, ако се не стоји непосредно поред самог залетишта.

Величина раменог појаса Ивана Миљковића и Александра Шапића, габаритност Шакила О'Нила, али и специфична мршавост Новака Ђоковића се не могу доживети док се камера не постави да их посматра са висине просечног човека од 160 до 170 цм, или у односу на гледаоце у публици.

Досадашњи напори редитеља преноса спортских такмичења и камермана, нажалост, нису уродили плодом да се прикажу прави интензитет, брзина, агилност, али и суровост професионалног спорта, те они „прави зналци" увек воле да такмичење посматрају уживо, јер само тако могу осетити шта професионални спорт заправо представља. 

Често се могло чути од многих тениских тренера са наших простора да нису знали колико је заправо напредовао интензитет у модерном тенису, све док нису уживо гледали Новака Ђоковића у Арени током Дејвис куп мечева. 

Такође, многи бивши рукометаши истичу да данашње генерације сматрају рукомет 60-их и 70-их година физички незахтевним, што уопште није био случај. Играчи су и тада били веома способни, али камаре то нису могле нити умеле да забележе. Игра је била подједнако груба и захтевна.

Шта нам је камера сакрила 

У условима након пандемије корона вируса може се рећи да присуствујемо још једној револуцији која ће изгледа обележити године и деценије које долазе - многа спортска такмичења одвијаће се без присуства публике.

Јављају се многа етичка и филозофска питања. Можда и најважније је: да ли спорт као ентитет постоји без публике?

Сигурно је да ће спорт опстати и да ће свој правац развоја мењати услед безбедносних претњи које будућност доноси. 

Међутим, премало пажње обраћа се на оно што треба да представља можда и кључно питање за модерни спорт и медије који спорт прате: како и на који начин преносити спортске догађаје тако да не само публика, већ и сви спортски радници, тренери, спортисти (конкуренти и они други) могу путем различитих облика преноса (условно речено) доживети и осетити све што их интересује, а као да су присутни на самом терену / борилишту?

Ово питање, можда је и од кључног значаја за све телевизијске куће.

Концепт праћења спортских такмичења преноси се полако и „нечујно" са телевизије на интернет и веб портале у скраћеном облику (highlights), али и live преносе на друштвеним мрежама. 

Све чешће виђамо преносе утакмица из првог или другог реда публике у НХЛ или НБА лиги - модерни телефони у рукама људи из публике омогућавају њиховим пратиоцима да заиста искусе интензитет и драж спорта из реалног угла, оног који нам ТВ екрани све мање нуде.

Како спортски победити видео-игрице 

Наведене проблеме и изазове који се налазе пред ТВ кућама је битно сагледати из неколико разлога:

1) Веома је важно очувати ниво заинтересованости публике, нарочито оне млађе (миленијалци) за спорт, јер развој технологије и ИТ индустрије често путем игрица, нових програма и виртуелне реалности доноси више узбуђења од оног који производи актуелни начин репродукције спортских догађаја. Уколико нове генерације вежемо за спорт путем ТВ канала, јер само ТВ канали могу понудити специјалне услове и могућности праћења, можемо говорити о перспективама и опстанку спорта на ТВ мрежама.

2) Потребно је спортским преносима (можда и у виду ВИП преноса) омогућити тренерима, скаутима и спортистима да сагледају сваки елемент такмичења који њих интересује (нпр. посматрање кретњи само једног играча у тенису из непосредне близине), како би се обезбедила континуираност врхунског спортског скаутинга и аналитике који се раде путем директног (уживо) праћења спортске борбе.

3) Потребно је омогућити спортистима (и младим, и професионалним) да изблиза сагледају сваки покрет и доживе га из угла камере који је неопходан да би се усвојила нова сазнања и очувао ниво интересовања. Слично важи и за звучне или аудитивне дражи (за праћење појединих спортова неопходно је и ослушкивати шта се непосредно дешава на самом борилишту / терену).

Много је примера који говоре у прилог значају ових проблема и питања. 

Дајте нам статистику 

Тениски терен се најбоље може покрити камером која прати догађај постављена иза леђа неког играча и на висини од неколико метара. 

Међутим, она даје само једну перспективу у којој је немогуће испратити промене у брзини кретања лоптице, чистоту контакта рекета и лоптице (аудитивна драж), брзина реакције тенисера у појединим моментима, антиципација играча, лажне кретње играча итд., који се могу доживети са самог терена или из публике која је позиционирана непосредно поред терена. 

Такође, немогуће је испратити тешкоћу временских и атмосферских услова које доноси боравак током четири сата на сунцу на бетонском терену Флешинг Медоуза, или онај који доноси боравак на терену у париском Берсију.

Из наведених разлога, сва спортска такмичења потребно је пратити на потпуно нови начин и тако да сам гледалац може да бира које информације жели да добије путем преноса кроз различите пакете услуга.

Овакве могућности које би се могле плаћати попут саме карте за одређени меч, где би ценовни ранг карте значио и веће „слободе" у праћењу такмичења, могу представљати праву револуцију која је, не само телевизији већ и спорту, неопходна.

Постављање брзиномера који прате кретање лоптице, лопте, спортиста, постављање анализатора временских услова, мерних инструмената за праћење оптерећења играча током меча у односу на број претрчаних метара, број контаката са противником или у односу просечну брзину кретања и брзину доношења одлука и друго, само су неки од технолошких иновација који могу представљати праву револуцију у праћењу спортских догађаја.

До сада се претходно поменута опрема углавном везивала за кабине ТВ коментатора, али она би требало да постане вирална, могућа и лако доступна, уживо преношена, у замену за одређену новчану компензацију или уз одобрен приступ и другим гледаоцима, тренерима и спортистима.

Где треба поставити камере 

Развој 3Д технологије даје нам могућност да самостално пратимо одређени елемент борилишта који желимо, уз све аудитивне дражи, али нам не даје могућност да камеру померимо на жељено место. 

Из тог разлога је јако важно да се ТВ спортски редитељи у садејству са стручњацима (тренерима, спортистима и спортским научницима) саветују о томе које су то позиције битне за праћење једног спортског догађаја како би се он доживео на прави начин. 

Као примери кадрова који се јако ретко могу наћи, а који за спортске раднике представљају драгоцен извор информација, могу послужити:

- поставка фиксне камере на бочној страни пливалишта, 

- камера која из птичје перспективе прати кретање у кошарци, ватерполу и фудбалу (и другим колективним спортовима) у фази напада, 

- камера која иза леђа и у висини рамена играча прати његове ударце у тенису,

- камера која је фиксирана и бочно прати атлетичаре на почетку и крају стазе на трци на 100 метара и тако даље.

Осим наведеног, потребно је пратити и развијати жељу такмичара да међусобно комуницирају током самог такмичења и да се њихови разговори снимају и емитују током самог такмичења а не у одложеном преносу. 

У следећем нападу закуцавам преко тебе! 

Као пример, зар не би било сјајно пратити комуникацију Мајкл Џордана и Ајзеје Томаса током кошаркашког меча, где су се често њих двојица кладили ко ће колико поена да да коме и у ком нападу? 

Боље озвучење спортиста и стављање таквих информација на располагање публици током преноса уживо, била би промена важна и због бољег упознавања самих спортиста. 

Било би сјајно чути упадице и коментаре Роџера Федерара које упућује самоме себи или својој ложи током кључних поена које изгуби, будући да се увек у јавности представљао као одмерен и „углађен". 

Сви они који су непосредно боравили у друштву професионалних тениских играча знају да то није тако и да би сензитивно „озвучење" Федерера током мечева било право откровење. Роџер се не разликује од других спортиста у том аспекту, али оно што долази до публике су само добро селектоване информације.

Другим речима, потребно је све више омогућити такве пакете услуга у преносу спортских догађаја који ће бити намењени свим могућим популацијама и свим могућим потребама. На тај начин, гледаоци неће више имати потребу да спорт прате само из фотеље, већ да га доживе, проживе и обликују (променом перспективе праћења, микрофона који прате и слично) на начин на који они то желе.

Сви морамо да научимо нова правила 

Такође, сви спортски редитељи и камермани морају проћи обуку од стране спортских научника, тренера и спортиста о томе који су то углови праћења најбољи за доживљавање појединих спортова и спортских дисциплина.

Едукација надаље мора ићи и у смеру начина преласка са камере на камеру у току преноса спортског догађаја да би се осетила са једне стране динамика самог меча (утакмице, борбе), а са друге стране и ухватио сваки тактички детаљ битан за ток такмичења. 

Одбрамбене формације и утрчавање играча у фудбалу између редова противника се може пратити само из птичије перспективе, интензитет смеча у одбојци се може пратити само преласком кадра са високе бочне позиције на ниску (1-2 метра од тла) покрај терена у тренутку одскока играча, а брзина којом играч у ватерполу упути шут ка голу се може осетити само камером која се налази на висини 1 метар изнад нивоа воде и непосредно поред пливалишта итд.

Ако нас је нечему научило ванредно стање, а то је да у научним и уско специјализованим круговима стручњака из одређене области треба тражити особе које ће развијати наше друштво надаље. 

Захваљујући вирусолозима, инфектолозима, пулмолозима и другим стручњацима, за које наша шира јавност никада раније није чула, спасени су многи животи, али је и начин живота промењен из корена. 

Можда је време да и телевизијско (и уопште медијско) праћење спортских такмичења, као једна од најважнијих споредних ствари на свету, такође претрпи промене у договору са струком, пре него што и њега захвати вирус који ће све гледаоце одвести на неко друго место.