Svet posle korone - zašto epidemija nije "crni labud"

Kad se epidemija jednom završi, ništa više neće biti isto, osećaj je koji mnogi imaju. Sve će biti isto, samo malo gore, ocena je pisca Mišela Uelbeka, koji je, kako se veruje, uspeo da predvidi neke događaje i koji provocira stvarnost da mu uzvrati.

Kako je svet došao u ovu situaciju? Prevelika globalna povezanost, i fizička i virtuelna, predstavlja veliku opasnost, ocenjuje poznati libansko-američki naučnik i statističar Nasim Taleb, koji tvrdi da se epidemija mogla predvideti ranije. Ako je sada teško predvideti šta će biti isto, a šta neće, znamo li sada bar šta nam je epidemija pokazala?

"Pokazalo se da mi, kao velike civilizacije, čak i velike zemlje, imamo malo znanja, da je znanje otišlo za komercijalnim efektima, za vojnom tehnologijom, možemo da gađamo sad odavde, mislim ne možemo mi ali neki drugi mogu da gađaju Irak ili Iran, ali ne može da se odgovori na pitanje u čemu je suština ovog virusa", ocenjuje profesor Filozofskog fakulteta Miodrag Zec.

Mnogi na zapadu epidemiju su opisali sintagmom "crni labud", kako je Taleb nazvao događaje koji nisu očekivani, a koji donose tektonske promene. Njega, međutim, to poređenje ljuti, kaže da ova epidemija nije "crni" nego "beli labud", odnosno nevolja koja se mogla očekivati.

Njegova upozorenja svet je počeo ozbiljnije da shvata tek posle kraha berze i svetske ekonomske krize 2008. Ali, sada, čini se, svet opet nije imao sluha, jer je Taleb bio među onima koji su u januaru upozoravali na globalnu opasnost od koronavirusa.

"Naravno da se moglo predvideti, mi smo 26. januara imali upozorenje, to se tada moglo saseći u korenu, jer ljudi su već tada putovali, a znamo šta se tada događalo u Kini. Tako da to nije crni labud, crni je bio 11. septembra, i ljute me ljudi koji tako kažu. Ovo je beli labud, ovo se moglo predvideti. I nema opravdanja za korporacije koje nisu računale na to, niti za vlade koje se nisu pripremile. Naš problem je prevelika povezanost. Održavani su letovi u januaru, jer nisu hteli propadne ni para, a sada će trošiti trilione", rekao je za televiziju Blumberg nedavno Taleb.

I to je jedno od pitanja - da li je sistem postavljen pogrešno i da li smo krečili fasadu, a nismo primetili da se temelj ljulja, kako tvrdi profesor Beogradskog univerziteta Miodrag Zec.

U kojim godinama je čovek "pomalo mrtav" i zašto lek ne sme da bude luksuz?

Da li je zato više od četiri miliona obolelih u svetu i da li se zato hiljadama broje mrtvi u nekim ekonomski razvijenim zemljama? Najpopularniji francuski pisac Mišel Uelbek u priču uvodi još neke brojeve - godine obolelih. Sve to u pismu koje je nedavno pročitano na jednom francuskom radiju.

"Dokle, odnosno do kojeg je uzrasta prikladno reanimirati ih i lečiti? Do sedamdesete, sedamdeset pete, osamdesete? Zavisi to, po svemu sudeći, od toga u kojem delu sveta žive; ali nikad, u svakom slučaju, nije bivalo da se s takvom jednom staloženom bestidnošću iznosi činjenica da nije svaki život jednako vredan; da počev od izvesnog uzrasta (70, 75, 80 godina), čovek pomalo kao da je već mrtav."

"To je antimedicina, to nije humanost, medicina se bori ne samo za kvalitet nego za život do poslednjeg dana, mi imamo pacijente i do sto godina koje operišemo", kaže doktor Goran Milašinović, lekar koji je duži niz godina na čelu pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije, ali i pisac.

Doktor Milašinović na primeru Lombardije objašnjava italijanski scenario: uzrok se, kaže, krije u 1997. godini kada je zdravstvo u bogatoj italijanskoj regiji postalo predmet tržišne ekonomije.

Tada je polovina prešla u privatni sektor, a privatnici naravno neće nikada praviti urgentni centar, nego samo ono što je visoko isplativo, tako se i dogodilo da za stare ljude nije bilo mesta i nije bilo bolnica i zato je prvi udar virusa u Italiji prošao uz tako velike žrtve, objašnjava Milašinović.

Zdravstveni sistemi su postavljeni po sistemu funkcionalnosti, planira se ulaganje u skladu sa tim koliko se prosečno ljudi godišnje razboljeva. Zato je većina zdravstvenih sistema bila nespremna", tako novonastale okolnosti vidi Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča.

"Ali onda se postavlja pitanje kako ko od država igra tu igru statistike, da li s više ili manje etike, ono prljavije. Britanski zdravstveni sistemi su već odavno smanjivali kapacitete svog zdravstvenog sistema. Italija takođe poslednjih godina. Sjedinjene Američke Države nikad nisu ni imale efikasni zdravstveni sistem za sve. Tačno to su se pokazale kao zemlje velikog umiranja od kovida. Austrija i Nemačka su i pre epidemije imale više bolničkih kapaciteta nego što je optimalno, što se sada pokazalo kao prednost, jer obe sada imaju nisku smrtnost. Ali, tu se vidi da motivacije nikad nisu pravolinijske. Austrija ima natproporcionalno veliki broj intenzivnih jedinica, zato što su federalne članice, ima ih devet, to doživljavale kao prestižno pitanje, pa su uređivale te skupe zdravstvene resurse kao statusno pitanje, sto se sad pokazalo kao dobra kalkulacija", pojašnjava  Vesna Knežević kako se Austrija bori protiv virusa.

Profesr Zec smatra da je epidemija pokazala da je važno da neke javne službe postoje, kako bi, kad zatreba, mogle da se reaktiviraju.

"Svi misle da su istočne zemlje prošle bolje jer imaju autoritarne režime. Ne. One su dobro prošle jer imaju restlove javnih službi kao što je zdravstveno osiguranje kao jedno pravo i sad imate Ameriku gde možete napraviti i nos i grudi i usta čoveku, pa i srce, ali kad plati, a nemaš elementarne stvari da odgovoriš na ta bazična pitanja kako je nastala epidemija", ocenjuje Zec.

U Srbiji zdravstvo košta 508 dolara po glavi stanovnika, 2800 u Italiji, a u Americi 10.800 dolara, navodi uporedne podatke doktor Milašinović i pojašnjava da, kad pogledamo kako su prošle Italija i Amerika, postaje jasno da treba uspostaviti meru javnog i privatnog zdravstva i da će verovatno sada mnoge zemlje sveta promeniti svoju politku.

"Jedna stvar je do sada sigurna, ne ubija toliko sam virus, koliko kolaps zdravstvenih sistema. Tu već vidimo da je na delu jedna određena etika. Primer iz Austrije - nekoliko ljudi je izlečeno plazma terapijom i to, pazite, nakon što su pacijenti više od mesec dana ležali na intenzivnim odeljenjima. Dakle, čitavi medicinski timovi su se mesec i više bavili tim jednim pacijentom probajući sve moguće dok nisu našli rešenje, nisu ga pustili da umre. Ako vi u Italiji ili Engleskoj ekstremno ‘knap‘ izračunate zdravstvene sisteme za normalna vremena, onda niko nema vremena da se mesec i po dana bavi jednim slučajem u vanrednim vremenima. Pacijent se prepusta sudbini. I zato se svi boje italijanskog scenarija, jer on rađa haos, a haos ubija ljude", kaže Vesna Knežević.

Epidemija (ni)je unapredila izolovana ostrva

Ako je globalna povezanost uzorokala brzo širenje, zatvaranje granica koje je usledilo rezultiralo je, kako se veruje, usporavanjem širenja virusa.

Taleb bi rekao da je to trebalo ranije učiniti.

Uelbek - da je korona pokazala da smo i ranije bili izolovana ostrva, jedinke koje žive u svojim ćelijama, bez telesnog kontakta sa sličnima, ali razmenjuju slike preko računara. Ili, kako je zapisao:

"Koronavirus bi, naprotiv, za glavnu svoju posledicu trebalo da ima ubrzavanje određenih mutacija koje su već u toku. Godinama već sveukupan tehnološki razvoj, bilo da je reč o manjim (video po želji, beskontaktno plaćanje) ili većim pomacima (rad na daljinu, kupovina preko interneta, društvene mreže) za glavnu posledicu (ili za glavni cilj?) ima svođenje na najmanju meru fizičkog kontakta, a osobito kontakta među ljudima. Epidemija koronavirusa predstavlja, zapravo, veličanstveno opravdanje za tu tegobnu tendenciju: izvesnu zastarelost koja, reklo bi se, pogubno utiče na međuljudske odnose."

„Izolovana ostrva odavno postajemo i ako govorimo da se opet nameće proroštvo trebalo je videti - prirodno je bilo da će doći do daljeg udaljavanja i distanciranja i to je jednna od poenti ovog stanja. I kad vidimo kako će nešto da se desi opet se iznenadimo i tako opstaje ta tajna života", kaže pisac Vladimir D. Janković, široj javnosti u Srbiji poznat i kao prevodilac Mišela Uelbeka i još nekih savremenih evropskih pisaca.

Izolacija i samoća, upozoravaju lekari i psiholozi, nisu prirodna ljudska stanja. U našem susedstvu čuli smo i pitanja da li život ima smisla ako je sloboda kretanja ograničena i vredi li u toj neslobodi spasavati život.

Neki su primetili i novu definiciju klasnih razlika - radnička klasa su oni koji moraju da budu prisurtni na poslu, dok bi elita bili oni koji mogu da pštite svojke zdravlje tako što reade od kuće.

"Početkom ovog veka, pojavila se neka vizionarska studija da će do 2020. godine 40% ljudi u Evropskoj uniji raditi od kuće. Ja kao prevpodilac radim od kuće i bio sam na neki način izložen diskriminaciji kako mi je lako jer radim od kuće. Ja sam očekivao da ću dobiti saosećajnike. A evo sad kad je to došlo (da radimo od kuće) opet nas iznenađuje - ne to što smo videli jer smo znali sta će se desiti nego kako se to desilo. A desilo se na brutalan način", kaže Janković.

Fundamentalne nauke i advertajzing

Od kuće se pohađa i škola. Predavanja su se preselila na internet. Može li onlajn nastava da obezbedi kvalitetno obrazovanje? Ili je to tek nužna zamena u vanrednim okolnostima, koju u redovnim treba da bude kombinovati sa tradicionalnom?

Goran Milašinović, koji je na čelu nacionalne komisije za saradnju sa Uneskom, kaže da je to jedna od tema o kojoj se u toj svetskoj organizaciji sve više govori. Smatra da može da pomogne onlajn učenje, naročito tamo gde treba uspostaviti bazičnu pismenost.

"Optimisti ovih dana često govore da je ova kriza šansa. To je taktika utehe. Ova kriza je kriza, nije nikakva šansa. Osim i jedino u oblasti fakultetskog obrazovanja, tu se može uslovno govoriti o šansi. Da se sistem studiranja još više obogati strukturisanim onlajn sadržajima. Samo morate znati to je veći napor za profesore nego za studente, pobuna će pre doći s te strane, od profesora. Za škole taj umereni pozitivni efekat ne važi, deca moraju da budu u školi, čitava sekundarna socijalizacija ide preko škole, bez nje bismo podizali generacije usamljenih vukova. I realno, koliko je odgovornih sedmogodišnjaka ili tinejdžera koji će sedeti sami satima uz školske programe na ekranu", pita se Vesna Knežević.

Bez obzira na dobre strane, problem kod onlajn predavanja je što se nikada ne zna tačno ko ih sluša i koliko, smatra Milašinović, koji kaže da je potrebno imati kombinaciju.

Profesor Zec je isključiv - fundamentalna znanja se stiču na tradicionalan način. Kako kaže - "može onlajn neku kurs iz reklama" ali podseća da profesori u Kembridžu ipak ne odustaju od tradicionalnih predavanja.

Profesor smatra i da bi trebalo, poučeni novim iskustvima, da redefinišemo prioritete. Da u društvo prepozna talente i usmeri ih na dobre fakultete, a onda angažuje u javnom sektoru kako bi ga unapredili. I da ne mora svako mesto koje ima poštanski broj da ima i fakultet, da kvantitet treba da ustupi mesto kvalitetu, da treba veći značaj dati fundamentalnim naukama, unaprediti proučavanje biologije, fizike, matematike, jer nije sve "advertajzing i propaganda".

"Sad je došao đavo po svoje" Armagedon je došao od jedne trivijalne stvari i niko meni ne može da odgovori, od Majka Pompea do ovih naših, šta je taj virus i kako se leči, koje su posledice...ovo je sve nagađanje. Ovo je pokazalo da nema ničeg rentabilnijeg od dobre teorije, a ovde se bavljenje teorijom smatra neproduktivnim zanimanjem", ocenjuje Zec.

Ako učenje na daljinu može da se primeni u nekim sferama, ako nam je virus pokazao da i više poslova može da se obavlja od kuće, da li to znači da će velikim korporacijama biti nerentabilno da iznajmljuju skupe gradske lokacije za kancelarije? Šta će biti sa viškom tog prostora, ali i sa nekim našim navikama?

"Sada treba i materijalno i moralno opravdati kako te ljude vraćati nazad na posao i da li se isplati plaćati sve troškove i kapacitete celokupne isnfrastrukture koji očigledno ne moraju biti zaposednuti. Mora se napraviti neka strategija oslobađanja poslovnih prostora, koji su do sada bili zaposednuti bez potrebe, a tu je i psihološki momenat jer mnogi ljudi su navikli da idu na polao i viđaju ljude. To može da dovede do depresije i šoka i da izazove pada nas kao ljudskih bića", smatra Janković.

Priroda čoveka se opire neslobodi i protiv je izolacije, smatra Milašinović koji je nešto optimističniji: "Mi ćemo se sigurno vratiti, samo treba da pobedimo vreme i bolest."

Zato bi trebalo da posmatramo kao privremeno stanje, kao stanje bolesti koja će proći, a dok traje - onako kako je pisao Andrić - ne ići u mesta u kojim bolest postoji.

Kada (i kuda) ćemo putovati?

Turizam je među privrednim granama koje su najstrašnije pogođene, samo u Srbiji procenjuje se da bi ukupna šteta mogla da mude milijardu evra. U zemljama koje imaju veće prihode u toj oblasti, gubici će sigurno biti još veći.

"Turizam je bolna tema ekonomije pod koronom. Evropske države imaju relativno visok procenat turizma u bruto nacionalnom dohotku. Austrija 15 odsto, Italija 13, Velika Britanija 11, Kina takođe 11, Francuska 10, Nemačka i Sjedinjene Države po 8 odsto. Imate i drastičnih primera kao Hrvatsku, koja četvrtinu bruto nacionalnog proizvoda puni iz turizma, ona je ekstremno zavisna od turizma, isto kao Filipini, 25 odsto. Sad je sve to stalo", podseća Vesna Knežević.

Profesor Zec kritikuje ovdašnji plan pojedinaca da u Beogradu "žive od iznajmljivanja stana na dan" - to se sad urušilo kao kula od karata!

Promeniće se naši kriterijumi, smatra Vladimir D. Janković. Uveren je da će sve zavisiti od materiajlnog stanja pojedinca, ali i da ćemo tek naredne godine videti koliko je realno ovo bio ekonomski udar.

Sada se govori o uvođenju zdravstvenih pasoša, koji podrazumevaju obavezno testiranje na kovid. Testovi koštaju, od zemlje do zemlje, od 50 do 100 pa i 200 evra. Ako treba održavati distancu, onda znači - manje ljudi na plaži i u avionu, a to povlači za sobom skuplje avio krte i hotelski smeštaj. Ili, najverovatnije, ostanak kod kuće dok sve ne prođe.

"U Austriji se restorani i kafići otvaraju sad u petak, hoteli i najveći muzeji već krajem maja, pozorišta i opere na jesen, a i to je pitanje. Ali opet, čak i po ovoj računici podizanja turističkog pogona, ko će vam doći u otvoreni hotel u Beču, kad su granice zatvorene? Austrija pokušava da otvori granice sa Češkom ili Nemačkom, Nemačka to odbija, ona je više zainteresovana za otvaranje granica sa Francuskom. Svejedno, mislim da će rešenje na kratki rok, ovog leta, ići ka tome da će se između zemalja sličnog epidemiološkog statusa otvarati koridori za prolaz turista", ocenjuje Vesna Knežević, uverena da ćemo morati na duži rok da se naviknemo na "zečju dozu opreza".

Doktor Milašinović smatra da ne treba putovati ovog leta, jer "nije letovanje ležati između ploča od pleksiglasa", da se leto može provesti i na drugačiji način, bezbednije i kreativnije, da bismo kad sve ovo prođe ponovo mogli da živimo kao pre.

Tokom epidemije mnogi od nas promenili su svoje navike.

Ekran je postao nova realnost i onima kojima ranije digitalne veštine nisu bile baš bliske, kućica sa dvorištem daleko od gužvi i velikog broja ljudi - ponovo je slika idile.

Za sada, ne preostaje nam ništa drugo nego da, dok čekamo da ovo stanje prođe, zastanemo i da razmislimo, bez žurbe. Taleb bi to slikovito rekao - možda se najbrže stiže kad vozite 200 milja na sat, ali tada su vam i najveće šanse da nikada ne stignete.