Свет после короне - зашто епидемија није "црни лабуд"

Кад се епидемија једном заврши, ништа више неће бити исто, осећај је који многи имају. Све ће бити исто, само мало горе, оцена је писца Мишела Уелбека, који је, како се верује, успео да предвиди неке догађаје и који провоцира стварност да му узврати.

Како је свет дошао у ову ситуацију? Превелика глобална повезаност, и физичка и виртуелна, представља велику опасност, оцењује познати либанско-амерички научник и статистичар Насим Талеб, који тврди да се епидемија могла предвидети раније. Ако је сада тешко предвидети шта ће бити исто, а шта неће, знамо ли сада бар шта нам је епидемија показала?

"Показало се да ми, као велике цивилизације, чак и велике земље, имамо мало знања, да је знање отишло за комерцијалним ефектима, за војном технологијом, можемо да гађамо сад одавде, мислим не можемо ми али неки други могу да гађају Ирак или Иран, али не може да се одговори на питање у чему је суштина овог вируса", оцењује професор Филозофског факултета Миодраг Зец.

Многи на западу епидемију су описали синтагмом "црни лабуд", како је Талеб назвао догађаје који нису очекивани, а који доносе тектонске промене. Њега, међутим, то поређење љути, каже да ова епидемија није "црни" него "бели лабуд", односно невоља која се могла очекивати.

Његова упозорења свет је почео озбиљније да схвата тек после краха берзе и светске економске кризе 2008. Али, сада, чини се, свет опет није имао слуха, јер је Талеб био међу онима који су у јануару упозоравали на глобалну опасност од коронавируса.

"Наравно да се могло предвидети, ми смо 26. јануара имали упозорење, то се тада могло сасећи у корену, јер људи су већ тада путовали, а знамо шта се тада догађало у Кини. Тако да то није црни лабуд, црни је био 11. септембра, и љуте ме људи који тако кажу. Ово је бели лабуд, ово се могло предвидети. И нема оправдања за корпорације које нису рачунале на то, нити за владе које се нису припремиле. Наш проблем је превелика повезаност. Одржавани су летови у јануару, јер нису хтели пропадне ни пара, а сада ће трошити трилионе", рекaо је за телевизију Блумберг недавно Талеб.

И то је једно од питања - да ли је систем постављен погрешно и да ли смо кречили фасаду, а нисмо приметили да се темељ љуља, како тврди професор Београдског универзитета Миодраг Зец.

У којим годинама је човек "помало мртав" и зашто лек не сме да буде луксуз?

Да ли је зато више од четири милиона оболелих у свету и да ли се зато хиљадама броје мртви у неким економски развијеним земљама? Најпопуларнији француски писац Мишел Уелбек у причу уводи још неке бројеве - године оболелих. Све то у писму које је недавно прочитано на једном француском радију.

"Докле, односно до којег је узраста прикладно реанимирати их и лечити? До седамдесете, седамдесет пете, осамдесете? Зависи то, по свему судећи, од тога у којем делу света живе; али никад, у сваком случају, није бивало да се с таквом једном сталоженом бестидношћу износи чињеница да није сваки живот једнако вредан; да почев од извесног узраста (70, 75, 80 година), човек помало као да је већ мртав."

"То је антимедицина, то није хуманост, медицина се бори не само за квалитет него за живот до последњег дана, ми имамо пацијенте и до сто година које оперишемо", каже доктор Горан Милашиновић, лекар који је дужи низ година на челу пејсмејкер центра у Клиничком центру Србије, али и писац.

Доктор Милашиновић на примеру Ломбардије објашњава италијански сценарио: узрок се, каже, крије у 1997. години када је здравство у богатој италијанској регији постало предмет тржишне економије.

Тада је половина прешла у приватни сектор, а приватници наравно неће никада правити ургентни центар, него само оно што је високо исплативо, тако се и догодило да за старе људе није било места и није било болница и зато је први удар вируса у Италији прошао уз тако велике жртве, објашњава Милашиновић.

Здравствени системи су постављени по систему функционалности, планира се улагање у складу са тим колико се просечно људи годишње разбољева. Зато је већина здравствених система била неспремна", тако новонастале околности види Весна Кнежевић, дописник РТС-а из Беча.

"Али онда се поставља питање како ко од држава игра ту игру статистике, да ли с више или мање етике, оно прљавије. Британски здравствени системи су већ одавно смањивали капацитете свог здравственог система. Италија такође последњих година. Сједињене Америчке Државе никад нису ни имале ефикасни здравствени систем за све. Тачно то су се показале као земље великог умирања од ковида. Аустрија и Немачка су и пре епидемије имале више болничких капацитета него што је оптимално, што се сада показало као предност, јер обе сада имају ниску смртност. Али, ту се види да мотивације никад нису праволинијске. Аустрија има натпропорционално велики број интензивних јединица, зато што су федералне чланице, има их девет, то доживљавале као престижно питање, па су уређивале те скупе здравствене ресурсе као статусно питање, сто се сад показало као добра калкулација", појашњава  Весна Кнежевић како се Аустрија бори против вируса.

Професр Зец сматра да је епидемија показала да је важно да неке јавне службе постоје, како би, кад затреба, могле да се реактивирају.

"Сви мисле да су источне земље прошле боље јер имају ауторитарне режиме. Не. Оне су добро прошле јер имају рестлове јавних служби као што је здравствено осигурање као једно право и сад имате Америку где можете направити и нос и груди и уста човеку, па и срце, али кад плати, а немаш елементарне ствари да одговориш на та базична питања како је настала епидемија", оцењује Зец.

У Србији здравство кошта 508 долара по глави становника, 2800 у Италији, а у Америци 10.800 долара, наводи упоредне податке доктор Милашиновић и појашњава да, кад погледамо како су прошле Италија и Америка, постаје јасно да треба успоставити меру јавног и приватног здравства и да ће вероватно сада многе землје света променити своју политку.

"Једна ствар је до сада сигурна, не убија толико сам вирус, колико колапс здравствених система. Ту већ видимо да је на делу једна одређена етика. Пример из Аустрије - неколико људи је излечено плазма терапијом и то, пазите, након што су пацијенти више од месец дана лежали на интензивним одељењима. Дакле, читави медицински тимови су се месец и више бавили тим једним пацијентом пробајући све могуће док нису нашли решење, нису га пустили да умре. Ако ви у Италији или Енглеској екстремно ‘кнап‘ израчунате здравствене системе за нормална времена, онда нико нема времена да се месец и по дана бави једним случајем у ванредним временима. Пацијент се препуста судбини. И зато се сви боје италијанског сценарија, јер он рађа хаос, а хаос убија људе", каже Весна Кнежевић.

Епидемија (ни)је унапредила изолована острва

Ако је глобална повезаност узорокала брзо ширење, затварање граница које је уследило резултирало је, како се верује, успоравањем ширења вируса.

Талеб би рекао да је то требало раније учинити.

Уелбек - да је корона показала да смо и раније били изолована острва, јединке које живе у својим ћелијама, без телесног контакта са сличнима, али размењују слике преко рачунара. Или, како је записао:

"Коронавирус би, напротив, за главну своју последицу требало да има убрзавање одређених мутација које су већ у току. Годинама већ свеукупан технолошки развој, било да је реч о мањим (видео по жељи, бесконтактно плаћање) или већим помацима (рад на даљину, куповина преко интернета, друштвене мреже) за главну последицу (или за главни циљ?) има свођење на најмању меру физичког контакта, а особито контакта међу људима. Епидемија коронавируса представља, заправо, величанствено оправдање за ту тегобну тенденцију: извесну застарелост која, рекло би се, погубно утиче на међуљудске односе."

„Изолована острва одавно постајемо и ако говоримо да се опет намеће пророштво требало је видети - природно је било да ће доћи до даљег удаљавања и дистанцирања и то је једнна од поенти овог стања. И кад видимо како ће нешто да се деси опет се изненадимо и тако опстаје та тајна живота", каже писац Владимир Д. Јанковић, широј јавности у Србији познат и као преводилац Мишела Уелбека и још неких савремених европских писаца.

Изолација и самоћа, упозоравају лекари и психолози, нису природна људска стања. У нашем суседству чули смо и питања да ли живот има смисла ако је слобода кретања ограничена и вреди ли у тој неслободи спасавати живот.

Неки су приметили и нову дефиницију класних разлика - радничка класа су они који морају да буду присуртни на послу, док би елита били они који могу да пштите својке здравље тако што реаде од куће.

"Почетком овог века, појавила се нека визионарска студија да ће до 2020. године 40% људи у Европској унији радити од куће. Ја као превподилац радим од куће и био сам на неки начин изложен дискриминацији како ми је лако јер радим од куће. Ја сам очекивао да ћу добити саосећајнике. А ево сад кад је то дошло (да радимо од куће) опет нас изненађује - не то што смо видели јер смо знали ста ће се десити него како се то десило. А десило се на бруталан начин", каже Јанковић.

Фундаменталне науке и адвертајзинг

Од куће се похађа и школа. Предавања су се преселила на интернет. Може ли онлајн настава да обезбеди квалитетно образовање? Или је то тек нужна замена у ванредним околностима, коју у редовним треба да буде комбиновати са традиционалном?

Горан Милашиновић, који је на челу националне комисије за сарадњу са Унеском, каже да је то једна од тема о којој се у тој светској организацији све више говори. Сматра да може да помогне онлајн учење, нарочито тамо где треба успоставити базичну писменост.

"Оптимисти ових дана често говоре да је ова криза шанса. То је тактика утехе. Ова криза је криза, није никаква шанса. Осим и једино у области факултетског образовања, ту се може условно говорити о шанси. Да се систем студирања још више обогати структурисаним онлајн садржајима. Само морате знати то је већи напор за професоре него за студенте, побуна ће пре доћи с те стране, од професора. За школе тај умерени позитивни ефекат не важи, деца морају да буду у школи, читава секундарна социјализација иде преко школе, без ње бисмо подизали генерације усамљених вукова. И реално, колико је одговорних седмогодишњака или тинејџера који ће седети сами сатима уз школске програме на екрану", пита се Весна Кнежевић.

Без обзира на добре стране, проблем код онлајн предавања је што се никада не зна тачно ко их слуша и колико, сматра Милашиновић, који каже да је потребно имати комбинацију.

Професор Зец је искључив - фундаментална знања се стичу на традиционалан начин. Како каже - "може онлајн неку курс из реклама" али подсећа да професори у Кембриџу ипак не одустају од традиционалних предавања.

Професор сматра и да би требало, поучени новим искуствима, да редефинишемо приоритете. Да у друштво препозна таленте и усмери их на добре факултете, а онда ангажује у јавном сектору како би га унапредили. И да не мора свако место које има поштански број да има и факултет, да квантитет треба да уступи место квалитету, да треба већи значај дати фундаменталним наукама, унапредити проучавање биологије, физике, математике, јер није све "адвертајзинг и пропаганда".

"Сад је дошао ђаво по своје" Армагедон је дошао од једне тривијалне ствари и нико мени не може да одговори, од Мајка Помпеа до ових наших, шта је тај вирус и како се лечи, које су последице...ово је све нагађање. Ово је показало да нема ничег рентабилнијег од добре теорије, а овде се бављење теоријом сматра непродуктивним занимањем", оцењује Зец.

Ако учење на даљину може да се примени у неким сферама, ако нам је вирус показао да и више послова може да се обавља од куће, да ли то значи да ће великим корпорацијама бити нерентабилно да изнајмљују скупе градске локације за канцеларије? Шта ће бити са вишком тог простора, али и са неким нашим навикама?

"Сада треба и материјално и морално оправдати како те људе враћати назад на посао и да ли се исплати плаћати све трошкове и капацитете целокупне иснфраструктуре који очигледно не морају бити запоседнути. Мора се направити нека стратегија ослобађања пословних простора, који су до сада били запоседнути без потребе, а ту је и психолошки моменат јер многи људи су навикли да иду на полао и виђају људе. То може да доведе до депресије и шока и да изазове пада нас као људских бића", сматра Јанковић.

Природа човека се опире неслободи и против је изолације, сматра Милашиновић који је нешто оптимистичнији: "Ми ћемо се сигурно вратити, само треба да победимо време и болест."

Зато би требало да посматрамо као привремено стање, као стање болести која ће проћи, а док траје - онако како је писао Андрић - не ићи у места у којим болест постоји.

Када (и куда) ћемо путовати?

Туризам је међу привредним гранама које су најстрашније погођене, само у Србији процењује се да би укупна штета могла да муде милијарду евра. У земљама које имају веће приходе у тој области, губици ће сигурно бити још већи.

"Туризам је болна тема економије под короном. Европске државе имају релативно висок проценат туризма у бруто националном дохотку. Аустрија 15 одсто, Италија 13, Велика Британија 11, Кина такође 11, Француска 10, Немачка и Сједињене Државе по 8 одсто. Имате и драстичних примера као Хрватску, која четвртину бруто националног производа пуни из туризма, она је екстремно зависна од туризма, исто као Филипини, 25 одсто. Сад је све то стало", подсећа Весна Кнежевић.

Професор Зец критикује овдашњи план појединаца да у Београду "живе од изнајмљивања стана на дан" - то се сад урушило као кула од карата!

Промениће се наши критеријуми, сматра Владимир Д. Јанковић. Уверен је да ће све зависити од материајлног стања појединца, али и да ћемо тек наредне године видети колико је реално ово био економски удар.

Сада се говори о увођењу здравствених пасоша, који подразумевају обавезно тестирање на ковид. Тестови коштају, од земље до земље, од 50 до 100 па и 200 евра. Ако треба одржавати дистанцу, онда значи - мање људи на плажи и у авиону, а то повлачи за собом скупље авио крте и хотелски смештај. Или, највероватније, останак код куће док све не прође.

"У Аустрији се ресторани и кафићи отварају сад у петак, хотели и највећи музеји већ крајем маја, позоришта и опере на јесен, а и то је питање. Али опет, чак и по овој рачуници подизања туристичког погона, ко ће вам доћи у отворени хотел у Бечу, кад су границе затворене? Аустрија покушава да отвори границе са Чешком или Немачком, Немачка то одбија, она је више заинтересована за отварање граница са Француском. Свеједно, мислим да ће решење на кратки рок, овог лета, ићи ка томе да ће се између земаља сличног епидемиолошког статуса отварати коридори за пролаз туриста", оцењује Весна Кнежевић, уверена да ћемо морати на дужи рок да се навикнемо на "зечју дозу опреза".

Доктор Милашиновић сматра да не треба путовати овог лета, јер "није летовање лежати између плоча од плексигласа", да се лето може провести и на другачији начин, безбедније и креативније, да бисмо кад све ово прође поново могли да живимо као пре.

Током епидемије многи од нас променили су своје навике.

Екран је постао нова реалност и онима којима раније дигиталне вештине нису биле баш блиске, кућица са двориштем далеко од гужви и великог броја људи - поново је слика идиле.

За сада, не преостаје нам ништа друго него да, док чекамо да ово стање прође, застанемо и да размислимо, без журбе. Талеб би то сликовито рекао - можда се најбрже стиже кад возите 200 миља на сат, али тада су вам и највеће шансе да никада не стигнете.