Vanredno stanje u Njujorku iz ugla filmskog reditelja

Kao filmski reditelj na postdiplomskim studijama na Univerzitetu Kolumbija Ivan Đurović je u Njujorku već dve godine.

Kada si poslednji put bio na napolju, kako je tada izgledao život na ulicama, a kako izgleda danas?

Trudim se da svakog dana bar nakratko izađem napolje kako ne bih zaboravio kako je život izgledao pre korone. A kao i svi drugi izgovor tražim za odlazak u prodavnicu. Osim prodavnica sve neke stvari koje smo radili svakodnevno su zatvorene, tako da i nemamo baš previše razloga da budemo na ulici. Što se konkretno Njujorka tiče, on je bio onako prepoznatljiv po gužvi, po saobraćaju, a sada osim policije, Hitne pomoći nema mnogo čega da se vidi, tako da nije to isti grad kao što je bio pre ove krize.

Pomenuo si prodavnice. Ima li problema sa snabdevanjem, ima li nestašica?

U početku je bilo problema, jer, kao i svuda u svetu, i ovde je sve nekako došlo preko noći i u jednom danu je uvedeno vanredno stanje, zatvoreni su univerziteti i sve ostalo, sve kompanije, tako da u tih nekoliko dana je bilo nedostatka vode, nedostatka toalet papira i svega ostalog, ali vrlo brzo uvedene su neke mere koliko sme artikala da se kupi tako da već u ovom trenutku ima i vode, ima i hrane, ima svega.

Kako izgleda tvoj dan? Pred kakvim se iskušenjima nalaziš?

Kao neko ko se bavi filmovima i ko je na postdiplomskim studijama iz oblasti filmske dramaturgije, to je oduvek i bio na neki način usamljenički posao, već sam se navikao da sedim ispred kompjutera kod kuće, tako da za mene i to da radim preko intereneta ima smisla. Međutim, za mnoge moje prijatelje baš i nema, prosto, ovaj grad i ova zemlja opstaju od ljudi koji rade u ugostiteljstvu, turizmu, onih koji voze kamione i oni sad moraju da sede kod kuće, a svi nekako zajedno sa nestrpljenjem očekujemo da se ovaj problem što pre reši.

Oni trenutno ne mogu iz kuće, ali ko su oni koji moraju da rade? Koliko je njima otežano svakodnevno funkcionisanje?

Ono što ja znam npr. filmska industrija je zatvorena, Vol strit i 95 posto kompanija je zatvoreno, ono što znam je da fabrike neke rade, pogotovo ako imaju veze sa vojnom industrijom i oni moraju da idu na posao i u velikom su strahu, tako da pitanje je šta će sve biti i koliko će to dugo da traje, čini mi se da će u jednom trenutku morati da naprave blokadu, jer je velika ekspanzija, pogotovu u Njujorku i nekako smo svi u strahu jedni od drugih.

San je mnogi da dođu da žive u najgušće naseljeni grad SAD. Da li sada ima onih koji bi želeli da odu?

Njujork ima recimo osam miliona stanovnika i barem još toliko onih koji žive i rade ovde, meni se čini da je većina stanovništva već otišla iz Njujorka, pogotovo ako žive u manjim mestima, jer je tamo mnogo opuštenije nego ovde i kao što sam rekao Njujork ne liči više na sebe, nije to više onaj prepoznatljiv grad, jer su ulice prazne i onako u estetskom smislu nije baš lepa slika.

Kada porede katastrofu, američki mediji povlače paralelu između epidemije i 11. septembra. Ima li nekih sličnosti po tvom mišljenju, bar kada je reč o klimi koja vlada u Velikoj jabuci?

Većina ljudi se dostojanstveno odnosi sa ovim problemom, dok neki drugi baš i ne, pa prave neke čudne paralele između nekih nesreća koje su zadesile ovaj grad, valjda kako bi sebe utešili ili nešto slično, ali mislim da u objektivnom smislu ne postoji neka paralela, jer tada je bio u pitanju teroristički napad, a danas je epidemija virusa, prosto od koje se većina ljudi i dalje izleči, što nije bio slučaj sa bombama.