Da li su najstrože mere tajna australijskog uspeha u borbi protiv kovida

U Australiji, koja ima 25 miliona stanovnika, od početka epidemije zabeleženo je ukupno 909 preminulih, a zaraženih je bilo 29.377. Već nekoliko meseci broj novozaraženih je ispod 20 dnevno, a novih slučajeva umrlih nema.

Koje su prve mere koje je Australija uvela kad je izbila pandemija?

– Australija je u odnosu na druge zemlje prilično rano (1.februara) zabranila ulazak kineskim državljanima i uvela samoizolaciju od 14 dana za sve australijske državljane koji se vraćaju iz Kine. Postepeno je uvela mere i za dolazak putnika iz Južne Koreje, Irana i Italije.

Međutim, vlada je ubrzo uvidela da je potrebno kompletno obustaviti međunarodna putovanja jer je više od 75 odsto pozitivnih slučajeva pripadalo upravo grupi putnika koji su tek stigli u Australiju i sistem samoizolacije je bilo teško pratiti.

Granice su zatvorene krajem marta 2020. godine i od tada ograničen broj državljana dobija dozvolu da se vrati u Australiju, uz obavezan hotelski karantin od 14 dana, pod nadzorom policije ili vojske. Ono što je važno jeste da su takođe zabranili putovanja unutar Australije kako bi države pojedinačno razvile nezavisne programe.

Kada je objavljeno da će se granice ubrzo zatvoriti, nisam bila u mogućnosti da se odmah vratim u Srbiju. Kao australijski državljanin, smatralo se da živim u Australiji i da su potrebni izuzetni uslovi koji bi opravdali moju potrebu da putujem.

Država nije dozvoljavala bilo kakva putovanja koja se ne smatraju neophodnim. Ko želi da putuje morao je da pošalje dobro potkrepljen zahtev za izlazak iz zemlje, a ne samo za ulazak. Razlozi su mogli da budu poslovni, lečenje, razdvojenost od porodice i slično, ali se svaki slučaj razmatrao pojedinačno.

Osoba koja napusti Australiju ne može da se vrati u zemlju naredna tri meseca, nakon čega ponovo mora da traži dozvolu da se vrati. Ukoliko je dobije, provodi dve nedelje u hotelskom karantinu i plaća ga oko 2.500 dolara.

Najstrože zatvaranje dugo 112 dana

Prema zvaničnim podacima može se videti da je Australija imala dva skoka u broju zaraženih: u martu prošle godine – na početku pandemije, i potom u avgustu, koji je za njih u stvari zimski mesec. Nakon toga broj zaraženih pada. Koje su mere bile sprovedene?

– Svaka država unutar Australije je priča za sebe. Prvi skok u martu je doveo do zatvaranja brojnih radnih mesta i lokala, država je savetovala da se ne napušta kuća osim u neophodnim situacijama i zabranjeno je okupljanje više od dve osobe. Škole su zatvorene nedelju dana ranije u odnosu na redovan raspust i bilo je primetno da ljudi strahuju od epidemije jer je ubrzo nastala ogromna potražnja za maskama i gelovima za dezinfekciju ruku, a rafovi supermarketa su bili poluprazni.

Uz pad brojeva zaraženih, protivepidemijske mere su postepeno smanjene, tako da je dozvoljeno okupljanje deset osoba, zatim dvadeset, sto i tako dalje.

Za razliku od Perta, Melburn je tokom zime, u avgustu, doživeo drugi skok broja zaraženih, koji se može povezati sa lošim merama kontrole zaposlenih na pozicijama obezbeđenja karantina, kao i sa javnim okupljanjima poput masovnog protesta posle smrti Džordža Flojda u Americi.

Kada je u julu broj zaraženih dostigao sto novih slučajeva dnevno, država je uvela drugo „zatvaranje“, koje je trajalo 112 dana i podrazumevalo neke od najstrožih mera na svetu.

Naime, uz večernji policijski čas i zatvaranje svih prodavnica sem onih za osnovne potrebe, ugostiteljskih objekata, salona, teretana, verskih objekata itd. Takođe je postojalo pravilo ograničenog kretanja. Stanovnici Melburna su imali dozvolu vežbanja na otvorenom u trajanju od sat vremena dnevno i zabranu kretanja dalje od pet kilometara od svoje kuće.

Da li se mere poštuju?

Mere se u glavnom poštuju i verujem da postoje dva razloga. Prvi je činjenica da su kazne zaista veoma visoke. Komšije su odmah prijavljivale one koji su tokom zatvaranja organizovali druženje u kući i svi su plaćali kazne od hiljadu dolara (po osobi).

U januaru ove godine uvedena je kazna od pedeset hiljada dolara za osobe koje ne nose masku na aerodromu u Zapadnoj Australiji, dok se nepoštovanje karantina ili samoizolacije kažnjava do čak, pedeset hiljada dolara ili godinu dana zatvora.

Pored novčanih kazni, postoji i kultura poštovanja pravila koja se ovde razvija od malih nogu. Na primer, zbog velikog rizika obolevanja od melanoma, deca su od polaska u vrtić naučena da postoji pravilo „nema kape – nema igre“ i deca koja ne nose zaštitnu kapu na glavi ne smeju da se igraju napolju sa ostalom decom za vreme odmora – bez izuzetka.

Kasnije u životu postaju svesni drugih posledica nepoštovanja, preko novčanih i drugih kazni – na primer, bacanje pikavca od cigarete na trotoar „košta“ 200 dolara, dok vozač koji ne nosi pojas plaća 550 dolara i dobija četiri kaznena poena.

Faza „nove normalnosti“

Kakva je situacija sada? Kako se živi i radi? Kako vlada i lokalne vlasti reaguju na pojavu novih slučajeva?

– Danas smo u fazi „nove normalnosti“. Deca redovno pohađaju vrtiće i škole, fakulteti rade i ljudi su se vratili poslu iako se primećuje da je više onih koji bar jedan dan rade od kuće i više je virtuelnih okupljanja. Mere koje su ostale su ograničenja u pogledu broja ljudi koji mogu biti na istom mestu u isto vreme, plastične pregrade kod kasa i šaltera, gel za dezinfekciju koji se nalazi na svakom ćošku i oznake koje pozivaju na fizičku udaljenost na svim javnim mestima.

Verovatno najveća, i po mišljenju velike grupe ljudi, najkontroverznija mera, bila je uvođenje aplikacije Safe-WA u Zapadnoj Australiji. Taj sistem za praćenje ima cilj da pomoću baze podataka efikasno obavesti one koji su mogli biti zaraženi nakon izbijanja novog slučaja.

Svako javno mesto (prodavnice, pošte, hale, restorani, crkve itd.) na svom ulazu drži kju-ar kod i spisak za ručni upis ukoliko neko nema aplikaciju ili telefon pri ruci kako bi skenirao kod. Takozvani ček-in je obavezan pred ulazak na svako mesto i time se registruje vaše ime, vreme kada ste došli na lokaciju i broj telefona.

Svako preduzeće ima zakonsku obavezu da jasno istakne kod i spisak i podnese izveštaje agenciji. Nepoštovanje mera dovodi do velikih kazni. Ukoliko kontrola ustanovi da se pojedinac nije prijavio prilikom ulaska, sledi novčana kazna od pedeset hiljada dolara, dok preduzetnik plaća čak dvesta pedeset hiljada dolara ili dobija zatvorsku kaznu od godinu dana.

U Zapadnoj Australiji i dalje je na snazi strategija sprečavanja pojave virusa u zajednici (broj zaraženih koji se vidi u izveštajima najčešće se odnosi na putnike u hotelskom karantinu) i priprema terena za masovno vakcinisanje. Cilj je zadržati status bez pozitivnih, makar i po cenu ekonomije, zato država ima jasan stav kada je u pitanju čak i jedan slučaj.

Vlade Australije protiv otpuštanja radnika uvela „stimulativni paket“ mera

„Velika je razlika u tome kako su pojedine industrije u Australiji reagovale na epidemiju“, kaže za sajt RTS-a Branislav Grbović, Vedranin otac, inženjer – projektni menadžer u rudarstvu. Ističe da su efekti kovida-19 bili veoma nepovoljni za turizam i industriju zabave, sporta, ugostiteljstva – koji su inicijalno praktično zamrli – nasuprot rudarstvu, koje se u vrlo kratkom roku prilagodilo novim uslovima.

– Za vreme tzv. kriznog perioda, Vlada Australije je skoro momentalno donela značajan „stimulativni paket“, kojim je direktno finansijski pomogla ugroženim industrijama da nastave poslovanje, uz uslov da ne otpuštaju radnu snagu. Taj krizni period sada polako počinje da prelazi u drugu fazu, tzv. period oporavka, gde se neka od ovih davanja već polako smanjuju ili ukidaju, dok se finansijska podrška Vlade sada počinje preusmeravati na infrastrukturne projekte kako bi držali firme zaposlenim.

Čime će, po vašem mišljenju, biti obeležen period oporavka?

Ta „normala“ će značiti povećanje poreza i taksa, jer će država morati da „zakrpi rupe“ od nastalog deficita i za to će trebati puno godina.

Zanimljivo je da stanovništvo Australije (više od 25 miliona ukupno) čini oko 20 odsto dece (do 14 godina), 15 odsto starih (preko 65 godina) i oko 65 odsto(ili dve trećine) radno sposobnog stanovništva između 15 i 64 godine. Standard je visok, ali su veliki i troškovi države za zdravstvo, obrazovanje itd., pa su porezi veoma visoki.

Da li se sprovodi vakcinacija?

– Vakcinacija u Australiji je počela, ali je do sada samo oko 850.000 Australijanaca primilo vakcinu. Oko 110.000 od tog broja je dato starijim kategorijama stanovništva i onima sa osetljivim zdravstvenim problemima.

Samo dve vakcine su odobrene za upotrebu: one koje su razvili Fajzer/Bionteh i Oksford/AstraZeneka. Skoro da ne postoji nikakva šansa da u Australiji budu odobrene kineska i ruska vakcina, prvenstveno iz spoljnopolitičkih razloga, što običnom čoveku nikako ne može da bude jasno, a još manje prihvatljivo.

Koji su razlozi za kasni i usporeni početak vakcinacije?

– Zemlje Evropske unije nisu dostavile ugovorene količine vakcina Australiji, što je izgleda tipična slika širom sveta, pa su ovdašnje vlasti ostale zatečene kako je moguće da im se ugovorene količine nisu isporučile, a tradicionalni saveznici iz „razvijenog sveta“ misle samo na sebe. Na sreću po Australijance, za razliku od evropskih i drugih država, virus se trenutno drži pod kontrolom drugim merama, pa posledice za sada nisu velike.

Primetan je i nedostatak entuzijazma među stanovništvom da se među prvima vakcinišu, uz činjenicu da je virus u najvećoj meri pod kontrolom. Takođe se javlja i nepoverenje u tako brz razvoj vakcina. Bez obzira na to što Australijanci generalno smatraju da će na kraju većina morati da se vakciniše, za sada odlažu da to učine dok se malo više ne nauči o samom virusu i o pratećim efektima vakcina.

Važno je i napomenuti da je vakcinisanje potpuno dobrovoljno, mada se na posredni način već počinje nametati od strane vlasti ili preko poslodavaca – primera radi, policijskim i drugim službenicima koji su u kontaktu sa nepoznatim licima „savetuje“ se da se odmah vakcinišu, kao i putnicima australijskih avio-kompanija poput „Kvantasa“. Može se pretpostavitida će taj „savet“ vrlo brzo postati neka vrsta radne obaveze i da će postati uslov za obavljanje određenih poslova.

Nove metode rada: daljinsko fabričko ispitivanjeopreme

Do kakvih je promena došlo u vašoj grani poslovanja tokom epidemije?

– Rudarstvo je jedna od glavnih industrijskih grana u Australiji, sa vrednošću godišnjeg izvoza od preko 220 milijardi dolara, što predstavlja oko 60 odsto od ukupnog australijskog izvoza. Ova industrija je jaka, ali i naviknuta na ciklične uslove poslovanja koji tradicionalno zavise od cene minerala na svetskom tržištu, tako da je upravljanje u rizičnim okolnostima zaista usađeno u sam DNK rudarskih firmi, kao i inženjerskih i drugih pratećih firmi koje ih opslužuju.

Iz tog razloga, rudarska industrija se mnogo lakše prilagodila novim uslovima poslovanja. Naravno, brzo povraćena stabilnost i potražnja kineskih naručilaca, koji predstavljaju najznačajnije uvoznike australijskih proizvoda, suštinski je pomogla da se uticaj krize minimizira, makar u rudarstvu.

Ipak, jasno je da je kovid-19 bio veliki šok za sve, koji je makar u prvo vreme usporio ili odložio pojedine projekte, ali se rudarska industrija vrlo brzo prilagodila i nastavila poslovati u novim uslovima. To se prvenstveno odnosi na projekte koji su u vezi sa rudom zlata, kao i na takozvane baterijske minerale (litijum, nikl, kobalt itd.), neophodne za rastuće potrebe industrije vozila na električni/baterijski pogon.

Prilagođavanje nije bilo samo u smislu premeštanja dela radne snage iz kancelarija na rad od kuće, ili kompletne reorganizacije transporta radnika na posao u rudnicima, redovne provere njihovog zdravlja, testova na kovid-19 već se odnosilo i na samu organizaciju rada i saobraćaja na gradilištima i rudnicima kako bi se radnici držali na distanci i smanjila potreba za njihovim kontaktom.

Rapidno su se prihvatile nove metode, poput daljinskog fabričkog ispitivanja opreme (FAT) preko kamera instaliranih na šlemovima ispitivača, tako da se, na primer, umesto fizičkog prisustva i odlaska u Kinu, Brazil ili Italiju radi prisustvovanja testiranju, to obavljalo daljinski. Drugi primer je kompletna reorganizacija nabavke i transporta opreme za velike rudarske projekte, gde se oprema za svaki projekat proizvodi u makar 40 zemalja sveta i to je vrlo izazovno kontrolisati.

Neke države i teritorije, poput Zapadne Australije i Severne Teritorije, prošle su mnogo lakše i sa malim brojem zaraženih, nego npr. Novi Južni Vels i Viktorija, gde su „zaključavanja“ trajala mnogo duže, ali je to u velikoj meri vezano za samu disciplinu stanovništva i kvalitet organizacije od strane vlasti i nadležnih službi.