Читај ми!

Да ли су најстроже мере тајна аустралијског успеха у борби против ковида

Ведрана Грбовић, власница маркетиншке агенције из Београда, отпутовала је пре 14 месеци у Аустралију, у посету родитељима. С обзиром на чињеницу да је аустралијска држављанка, мере које је предузела ова земља у борби против пандемије коронавируса потпуно су јој изменили животне планове и тек ових дана је успела да се врати супругу и свом послу у Београду. За сајт РТС-а Ведрана и њен отац Бранислав Грбовић, инжењер из Перта, говоре о мерама које су довеле до тога да Аустралија, после Новог Зеланда, Вијетнама и Сингапура, буде најуспешнија у борби против актуелне епидемије.

У Аустралији, која има 25 милиона становника, од почетка епидемије забележено је укупно 909 преминулих, а заражених је било 29.377. Већ неколико месеци број новозаражених је испод 20 дневно, а нових случајева умрлих нема.

Које су прве мере које је Аустралија увела кад је избила пандемија?

– Аустралија је у односу на друге земље прилично рано (1.фебруара) забранила улазак кинеским држављанима и увела самоизолацију од 14 дана за све аустралијске држављане који се враћају из Кине. Постепено је увела мере и за долазак путника из Јужне Кореје, Ирана и Италије.

Међутим, влада је убрзо увидела да је потребно комплетно обуставити међународна путовања јер је више од 75 одсто позитивних случајева припадало управо групи путника који су тек стигли у Аустралију и систем самоизолације је било тешко пратити.

Границе су затворене крајем марта 2020. године и од тада ограничен број држављана добија дозволу да се врати у Аустралију, уз обавезан хотелски карантин од 14 дана, под надзором полиције или војске. Оно што је важно јесте да су такође забранили путовања унутар Аустралије како би државе појединачно развиле независне програме.

Када је објављено да ће се границе убрзо затворити, нисам била у могућности да се одмах вратим у Србију. Као аустралијски држављанин, сматрало се да живим у Аустралији и да су потребни изузетни услови који би оправдали моју потребу да путујем.

Држава није дозвољавала било каква путовања која се не сматрају неопходним. Ко жели да путује морао је да пошаље добро поткрепљен захтев за излазак из земље, а не само за улазак. Разлози су могли да буду пословни, лечење, раздвојеност од породице и слично, али се сваки случај разматрао појединачно.

Особа која напусти Аустралију не може да се врати у земљу наредна три месеца, након чега поново мора да тражи дозволу да се врати. Уколико је добије, проводи две недеље у хотелском карантину и плаћа га око 2.500 долара.

Најстроже затварање дуго 112 дана

Према званичним подацима може се видети да је Аустралија имала два скока у броју заражених: у марту прошле године – на почетку пандемије, и потом у августу, који је за њих у ствари зимски месец. Након тога број заражених пада. Које су мере биле спроведене?

– Свака држава унутар Аустралије је прича за себе. Први скок у марту је довео до затварања бројних радних места и локала, држава је саветовала да се не напушта кућа осим у неопходним ситуацијама и забрањено је окупљање више од две особе. Школе су затворене недељу дана раније у односу на редован распуст и било је приметно да људи страхују од епидемије јер је убрзо настала огромна потражња за маскама и геловима за дезинфекцију руку, а рафови супермаркета су били полупразни.

Уз пад бројева заражених, противепидемијске мере су постепено смањене, тако да је дозвољено окупљање десет особа, затим двадесет, сто и тако даље.

За разлику од Перта, Мелбурн је током зиме, у августу, доживео други скок броја заражених, који се може повезати са лошим мерама контроле запослених на позицијама обезбеђења карантина, као и са јавним окупљањима попут масовног протеста после смрти Џорџа Флојда у Америци.

Када је у јулу број заражених достигао сто нових случајева дневно, држава је увела друго „затварање“, које је трајало 112 дана и подразумевало неке од најстрожих мера на свету.

Наиме, уз вечерњи полицијски час и затварање свих продавница сем оних за основне потребе, угоститељских објеката, салона, теретана, верских објеката итд. Такође је постојало правило ограниченог кретања. Становници Мелбурна су имали дозволу вежбања на отвореном у трајању од сат времена дневно и забрану кретања даље од пет километара од своје куће.

Да ли се мере поштују?

Мере се у главном поштују и верујем да постоје два разлога. Први је чињеница да су казне заиста веома високе. Комшије су одмах пријављивале оне који су током затварања организовали дружење у кући и сви су плаћали казне од хиљаду долара (по особи).

У јануару ове године уведена је казна од педесет хиљада долара за особе које не носе маску на аеродрому у Западној Аустралији, док се непоштовање карантина или самоизолације кажњава до чак, педесет хиљада долара или годину дана затвора.

Поред новчаних казни, постоји и култура поштовања правила која се овде развија од малих ногу. На пример, због великог ризика оболевања од меланома, деца су од поласка у вртић научена да постоји правило „нема капе – нема игре“ и деца која не носе заштитну капу на глави не смеју да се играју напољу са осталом децом за време одмора – без изузетка.

Касније у животу постају свесни других последица непоштовања, преко новчаних и других казни – на пример, бацање пикавца од цигарете на тротоар „кошта“ 200 долара, док возач који не носи појас плаћа 550 долара и добија четири казнена поена.

Фаза „нове нормалности“

Каква је ситуација сада? Како се живи и ради? Како влада и локалне власти реагују на појаву нових случајева?

– Данас смо у фази „нове нормалности“. Деца редовно похађају вртиће и школе, факултети раде и људи су се вратили послу иако се примећује да је више оних који бар један дан раде од куће и више је виртуелних окупљања. Мере које су остале су ограничења у погледу броја људи који могу бити на истом месту у исто време, пластичне преграде код каса и шалтера, гел за дезинфекцију који се налази на сваком ћошку и ознаке које позивају на физичку удаљеност на свим јавним местима.

Вероватно највећа, и по мишљењу велике групе људи, најконтроверзнија мера, била је увођење апликације Safe-WА у Западној Аустралији. Тај систем за праћење има циљ да помоћу базе података ефикасно обавести оне који су могли бити заражени након избијања новог случаја.

Свако јавно место (продавнице, поште, хале, ресторани, цркве итд.) на свом улазу држи кју-ар код и списак за ручни упис уколико неко нема апликацију или телефон при руци како би скенирао код. Такозвани чек-ин је обавезан пред улазак на свако место и тиме се региструје ваше име, време када сте дошли на локацију и број телефона.

Свако предузеће има законску обавезу да јасно истакне код и списак и поднесе извештаје агенцији. Непоштовање мера доводи до великих казни. Уколико контрола установи да се појединац није пријавио приликом уласка, следи новчана казна од педесет хиљада долара, док предузетник плаћа чак двеста педесет хиљада долара или добија затворску казну од годину дана.

У Западној Аустралији и даље је на снази стратегија спречавања појаве вируса у заједници (број заражених који се види у извештајима најчешће се односи на путнике у хотелском карантину) и припрема терена за масовно вакцинисање. Циљ је задржати статус без позитивних, макар и по цену економије, зато држава има јасан став када је у питању чак и један случај.

Владе Аустралије против отпуштања радника увела „стимулативни пакет“ мера

„Велика је разлика у томе како су поједине индустрије у Аустралији реаговале на епидемију“, каже за сајт РТС-а Бранислав Грбовић, Ведранин отац, инжењер – пројектни менаџер у рударству. Истиче да су ефекти ковида-19 били веома неповољни за туризам и индустрију забаве, спорта, угоститељства – који су иницијално практично замрли – насупрот рударству, које се у врло кратком року прилагодило новим условима.

– За време тзв. кризног периода, Влада Аустралије је скоро моментално донела значајан „стимулативни пакет“, којим је директно финансијски помогла угроженим индустријама да наставе пословање, уз услов да не отпуштају радну снагу. Тај кризни период сада полако почиње да прелази у другу фазу, тзв. период опоравка, где се нека од ових давања већ полако смањују или укидају, док се финансијска подршка Владе сада почиње преусмеравати на инфраструктурне пројекте како би држали фирме запосленим.

Чиме ће, по вашем мишљењу, бити обележен период опоравка?

Та „нормала“ ће значити повећање пореза и такса, јер ће држава морати да „закрпи рупе“ од насталог дефицита и за то ће требати пуно година.

Занимљиво је да становништво Аустралије (више од 25 милиона укупно) чини око 20 одсто деце (до 14 година), 15 одсто старих (преко 65 година) и око 65 одсто(или две трећине) радно способног становништва између 15 и 64 године. Стандард је висок, али су велики и трошкови државе за здравство, образовање итд., па су порези веома високи.

Да ли се спроводи вакцинација?

– Вакцинација у Аустралији је почела, али је до сада само око 850.000 Аустралијанаца примило вакцину. Око 110.000 од тог броја је дато старијим категоријама становништва и онима са осетљивим здравственим проблемима.

Само две вакцине су одобрене за употребу: оне које су развили Фајзер/Бионтех и Оксфорд/АстраЗенека. Скоро да не постоји никаква шанса да у Аустралији буду одобрене кинеска и руска вакцина, првенствено из спољнополитичких разлога, што обичном човеку никако не може да буде јасно, а још мање прихватљиво.

Који су разлози за касни и успорени почетак вакцинације?

– Земље Европске уније нису доставиле уговорене количине вакцина Аустралији, што је изгледа типична слика широм света, па су овдашње власти остале затечене како је могуће да им се уговорене количине нису испоручиле, а традиционални савезници из „развијеног света“ мисле само на себе. На срећу по Аустралијанце, за разлику од европских и других држава, вирус се тренутно држи под контролом другим мерама, па последице за сада нису велике.

Приметан је и недостатак ентузијазма међу становништвом да се међу првима вакцинишу, уз чињеницу да је вирус у највећој мери под контролом. Такође се јавља и неповерење у тако брз развој вакцина. Без обзира на то што Аустралијанци генерално сматрају да ће на крају већина морати да се вакцинише, за сада одлажу да то учине док се мало више не научи о самом вирусу и о пратећим ефектима вакцина.

Важно је и напоменути да је вакцинисање потпуно добровољно, мада се на посредни начин већ почиње наметати од стране власти или преко послодаваца – примера ради, полицијским и другим службеницима који су у контакту са непознатим лицима „саветује“ се да се одмах вакцинишу, као и путницима аустралијских авио-компанија попут „Квантаса“. Може се претпоставитида ће тај „савет“ врло брзо постати нека врста радне обавезе и да ће постати услов за обављање одређених послова.

Нове методе рада: даљинско фабричко испитивањеопреме

До каквих је промена дошло у вашој грани пословања током епидемије?

– Рударство је једна од главних индустријских грана у Аустралији, са вредношћу годишњег извоза од преко 220 милијарди долара, што представља око 60 одсто од укупног аустралијског извоза. Ова индустрија је јака, али и навикнута на цикличне услове пословања који традиционално зависе од цене минерала на светском тржишту, тако да је управљање у ризичним околностима заиста усађено у сам ДНК рударских фирми, као и инжењерских и других пратећих фирми које их опслужују.

Из тог разлога, рударска индустрија се много лакше прилагодила новим условима пословања. Наравно, брзо повраћена стабилност и потражња кинеских наручилаца, који представљају најзначајније увознике аустралијских производа, суштински је помогла да се утицај кризе минимизира, макар у рударству.

Ипак, јасно је да је ковид-19 био велики шок за све, који је макар у прво време успорио или одложио поједине пројекте, али се рударска индустрија врло брзо прилагодила и наставила пословати у новим условима. То се првенствено односи на пројекте који су у вези са рудом злата, као и на такозване батеријске минерале (литијум, никл, кобалт итд.), неопходне за растуће потребе индустрије возила на електрични/батеријски погон.

Прилагођавање није било само у смислу премештања дела радне снаге из канцеларија на рад од куће, или комплетне реорганизације транспорта радника на посао у рудницима, редовне провере њиховог здравља, тестова на ковид-19 већ се односило и на саму организацију рада и саобраћаја на градилиштима и рудницима како би се радници држали на дистанци и смањила потреба за њиховим контактом.

Рапидно су се прихватиле нове методе, попут даљинског фабричког испитивања опреме (ФАТ) преко камера инсталираних на шлемовима испитивача, тако да се, на пример, уместо физичког присуства и одласка у Кину, Бразил или Италију ради присуствовања тестирању, то обављало даљински. Други пример је комплетна реорганизација набавке и транспорта опреме за велике рударске пројекте, где се опрема за сваки пројекат производи у макар 40 земаља света и то је врло изазовно контролисати.

Неке државе и територије, попут Западне Аустралије и Северне Територије, прошле су много лакше и са малим бројем заражених, него нпр. Нови Јужни Велс и Викторија, где су „закључавања“ трајала много дуже, али је то у великој мери везано за саму дисциплину становништва и квалитет организације од стране власти и надлежних служби.

број коментара 0 Пошаљи коментар