sreda, 08. apr 2020, 06:00 -> 06:19

Izvor: RTS

Autor: Sanja Lučić

Usamljenost i tuga prate tešku borbu s virusom u Italiji

Italijanski lekari i medicinske sestre na društvenim mrežama i u intervjuima za novine stalno opisuju koliko je teško boriti se sa koronavirusom ali i da je najteže gledati koliko su sami i tužni pacijenti koje niko ne može da obilazi i koji se osećaju prepušteni sami sebi u najtežim momentima.

Njihova usamljenost je srceparajuća, naime baš tu reč najčešće koristi medicinsko osoblje. Medicinka sestra koja radi za Crveni Krst u italijanskoj bolnici Đovani XXXIII kaže da je u jednom momentu jedna od starijih pacijentkinja probala da se javi na telefon ali nije mogla ni reč da kaže jer nije imala dah, pa kada je ona uzela telefon sa druge strane se čulo samo ridanje njene ćerke.

Kaže se da se "doktorska profesija tiče bolesti dok se profesija ostalog medicinskog osoblja tiče osobe koja ima bolest".

U ovim trenucima nema više te razlike, i doktori i sestre su tu da pomognu, podrže, pomaze po kosi, sedaju na krevete pacijenata, drže ih za ruku i pričaju im, podržavaju ih i razgovaraju sa onima koji su u stanju. "Bitno je da smo tu uz njih" – kažu.

Mnogo medicinskih sestara i lekara u ovom momentu u Italiji radi dobrovoljno, krevet u jednokrevetnoj sobi je plaćen od strane Crvenog krsta, sredstva i odeća kojima se štite od strane bolnice u kojoj rade, sve ostalo je njihova dobra volja.

Ti lekari i medicinske sestre uveče odlaze u stanove u kojima nema nikoga, porodice su sklonjene na sigurno, oni sa teških višečasovnih smena ulaze tamo gde ih niko ne čeka nakon užasno teškog dana u kome mogu da izgube i po 20 pacijenata.

Ponekad klonu duhom, plaču kada treba da pozovu rođake obolelih čak i kada ne treba da saopšte lošu vest, već samo da prenesu pozdrav od oca, majke, bake ili deke. Mnogi od njih se rasplaču u toku intervjua i nisu u stanju da nastave razgovor.

Usamljeni su lekari, usamljene su sestre ali su najusamljeniji pacijenti. Intubirani, sa kacigom koja se koristi u subintenzivnoj terapiji (predvorje intenzivne nege) ili sa maskom za disanje koja im pomaze da dišu ali im ne dozvoljava da govore.

Odnos zdravstvenih radnika i pacijenata je dubok, jer oni su jedini kontakt koji pacijenti imaju sa životom, sa spoljnim svetom, sa porodicom. Oni su takođe tu kada ti pacijenti umiru, dodaju im telefon za poslednji pozdrav jer pacijenti često umiru svesni dok se neki nikad ni ne probude iz sedacije (kada su intubirani).

"Ono što će ostati posle ove bolesti" – kaze infektolog iz bolnice u Breši, jedne od najpogođenijih zona – "su tišina i usamljenost. Strasna usamljenost u najstrasnijim momentima".