Ijan Bremer za RTS: Gotovo je sa globalizacijom, počinje era lokalizacije

Bremer, koji je i urednik i kolumnista Tajma i šef organizacije za procenu rizika „Evroazijska grupa", objasnio je u intervjuu i kako se SAD suočavaju sa pandemijom koronavirusa, njenom uticaju na ovogodišnje predsedničke izbore i koliko će presložiti kockice na globalnoj tabli moći.

Gospodine Bremer, kako se vi lično nosite sa pandemijom?

Pa, evo me u Njujorku, i ovo je svakako neobično vreme. Bio sam ovde 11. septembra, i bilo je jednako uznemirujuće, ali građani su bili zajedno. Sada, svi su u svojim stanovima, I odvojeni su. To je dehumanizujuće, zato je izazovnije.

Možda i sami možete da čujete, napolju prolaze još jedna kola hitne pomoći. Njihov broj eksponencijalno raste. Kao i broj slučajeva. To je direktan podsetnik na ono sa čime se suočavamo. Ali kad to kažem, kad uzmem u obzir ono čime se bavimo ja i moja kompanija, u najmanju ruku imamo mnogo stvari na kojima radimo. To nam pomaže.

Šta je sa zdravstvenim sistemom? Može li da podnese broj pacijenata ili se razlikuje od države do države?

Ne znamo. To je najveća briga. Osećamo se prilično sigurno, jer su prvi fiskalni i monetarni odgovori na krizu do sada, bili snažni i dovoljni. Ali, kada govorimo o zdravstvu, zakasnili smo.

Kad je reč o testiranju, razumevanju obima krize, obezbeđivanju adekvatne medicinske opreme, broja medicinskog osoblja i kreveta za intenzivnu negu. Sada smo se uozbiljli, širom zemlje. U trci smo sa vremenom. I reći ću vam - ne znamo.

U jednom broju američkih opština, u mom Njujorku, ali i u Nju Orleansu, Los Anđelesu, Bostonu, Filadelfiji, Čikagu, nećemo u naredne dve do četiri nedelje znati da li će zdravstveni sistem dati adekvatan odgovor. Ili će nam se desiti severna Italija, ili Španija, možda Velika Britanija, Francuska, Holandija.

Važna je, ne eksplozija broja slučajeva, već to što ako sistem bude preopterećen i ne može da obezbedi krevete za intenzivnu negu, onda će eksplodirati i broj smrtnih slučajeva.

Biće ih 5 do 10 puta više nego što bi bilo da imamo odgovarajući zdravstveni sistem. I o tome treba da brinemo u bliskoj budućnosti u Americi.

Pomenuli ste i ekonomski odgovor Amerike, to smo i mi slušali iz medijskih izveštaja. I da predsednik Tramp želi da održi ekonomiju na nogama. Da li je to moguće, ili će kao u nekim evropskim zemljama da dođe do zatvaranja ekonomije?

Tramp jeste rekao da želi da pokrene ekonomiju. Naravno da želi. To želi svaki lider. Mislim da mnoge Amerikance brine da Trampov nedostatak empatije ne dovede do toga da proba da brže pokrene ekonomiju nego što bi trebalo, uzevši u obzir zdravlje Amerikanaca.

Dobio je kritike od savetnika za zdravlje poslednjih dana. To su ljudi od poverenja, poput doktorke Berks i doktora Faučija.

Štaviše, ljudi koji su odgovorni za mere zatvaranja, a to nije Bela kuća, to su guverneri i gradonačelnici, imali su zadatak da to objasne građanima. Iako ne podjednako, jer Amerika je sistem saveznih država.

Ekonomski, imamo stimulans od 2.000 milijardi dolara koji može da se pojača zajmovima iz Federalnih rezervi i tako bi to postao stimulans od 4.000 milijardi dolara, što je 20 odsto američkog BDP-a. Naravno dakle, da će biti podrške građanima, malim biznisima i ključnim privrednim sektorima, što će trajati barem par meseci, dok sve stagnira.

Suočavamo se sa bar nekoliko meseci zastoja. Pričao sam sa više članova Kongresa proteklih dana , svi misle da će nam trebati veći stimulans kad nastave zasedanje, krajem aprila ili u maju. Koliko će to biti, da li će biti ispolitizovano, stižu izbori, ne znam. Ali za sada, u Americi, kao i u drugim razvijenim ekonomijama, fiskalni i monetarni odgovori bili su više nego adekvatni.

Govorite o izborima. Svi se nadamo da će do američkih izbora sve ovo biti iza nas, ali kako će pandemija na njih uticati?

Pa neće biti sasvim iza nas. Mnogo ljudi će imati ekonomske probleme. Neće biti iza nas ni sa tačke gledišta zdravstvenog sistema. Jer, nećemo imati vakcinu do novembra, nećemo imati ni imunitet krda do novembra, za to treba da 60 odsto stanovništva bude izloženo virusu. Može da postane sezonska bolest, i da i dalje dolazi do epidemija. Tako da, kad stigne novembar, to će biti glavno pitanje na izbornoj platformi.

Drugo, izlaznost će sigurno biti manja, verovatno će mehanizam izbora morati da se menja, u smislu elektronskog i glasanja poštom. To će imati svoj trošak, treba to da se iskoordinira. I to će biti u svakoj državi drugačije. U nekima će odlučivati republikanci , u drugima demokrate. Sve će biti ispolitizovano, mnogima će delovati da izbori nemaju legitimitet.

Pandemija dolazi posle procesa impičmenta, brige o Bajdenu, naporima da Ukrajinci otvore istragu protiv njega, potencijalom za rusko mešanje 2020. Sve ovo znači da je loše vreme za standardne izbore.

Za sada je Trampov rejting visok, 49 odsto, najviši cele godine, poklapa se sa onim sa inauguracije. Ali to je zato što je predsednik u vreme kada je odobren ogroman stimulans, ljudi se plaše i treba im lider. Ali, teško mi je da zamislim da će to da održi. Sećate se, posle 11. septembra Buš je imao rejting od 92%. To se ovde neće dogoditi. Mislim da je mogućnost da Tramp postane defanzivan i nesiguran veoma realna u narednim mesecima.

Gospodine Bremer, koje bi bile globalne posledice, kad sve ovo prođe? Da li ćemo za početak shvatiti da je svet bez granica stvar prošlosti?

Ima tu tri stvari. Najvažnija, sa najdalekosežnijim posledicama je da globalizacija koja je trajala decenijama počinje da nestaje. Već ulazimo u tehnološki hladni rat između Amerike i Kine i videćete mnogo razdvajanja, lokalizacije, prilagođavanja lanca nabavke koji je veoma efikasan i vodeći faktor rasta, a koji nije otporan kada imate šokove i krize, u lanac nabavke za svaki slučaj. Opet lokalizacija. Manje efikasnosti, manji rast. Jedna velika posledica je deglobalizacija.

Druga je da će tržišta u razvoju biti pogođena mnogo gore nego razvijeni svet, gde možete da za stimulans odvojite 10 odsto BDP-a. To ne možete u Brazilu, Turskoj ili Indiji.

Međunarodna pomoć neće biti adekvatna. Brinem da ćemo imati dodatnu finansijsku krizu, koja će obogaljiti neka tržišta u razvoju. To može dovesti do promena režima, velike patnje ljudi, mnogo više od ovoga što imamo danas u Americi, Evropi ili onome što se nedavno dešavalo u Kini.

Treće je odnos Amerike i Kine. Mislim da postoji mogućnost da postane mnogo napetiji. Kinezi će iz krize izaći jači, u međunarodnim okvirima, jer su uspeli da suzbiju inicijalno izbijanje epidemije, pa su je onda ekspeditivno okončali.

Njihova ekonomija biće prva u svetu koja kreće iznova. Već je pokrenula 65 odsto privrede, verovatno će biti potpuno funkcionalna do kraja aprila, početka maja, dok su Amerikanci i Evropljani još zatvoreni. Oni su odgovorni za nabavku medicinskih zaliha, oni vode humanitarnu akciju.

U vašoj Srbiji na primer, čujemo da lideri kažu da su Kinezi braća, te da EU baš i nije od koristi. Biće toga i više , u državama od kojih su neke obično američki saveznici. To je dramatična promena u dosadašnjem pogledu na svet.

Setimo se kako je odluka predsednika Trampa da zabrani letove ka Americi iznenadila Brisel. I sami ste rekli da neke evropske zemlje dobijaju mnogo više pomoći od Kine pa i Rusije, nego od EU. U kom pravcu ide Evropa?

Sigurno nisu bili srećni zbog američke odluke da ne dozvole onima koji nisu američki državljani a imaju trajnu rezidencijalnu dozvolu, da se vrate. EU je formalno osudila SAD što u vreme globalne krize uopšte nije od pomoći. Translatlantski odnosi su lošiji. A značaj uticaja Kine i Rusije nije ni blizu.

Rusi imaju ograničenu ulogu, Kinezi su neverovatno moćniji i ekonomski uticajniji. To vidite na terenu u skoro svim ovim zemljama. Kineska uloga biće još veća.

Kina će biti mnogo jača u Evropi nego pre ove krize. "Huavej" će biti jači, mnoge zemlje će se njima okrenuti za 5G tehnologiju, a ne Americi. Ovo je za mene svet "G 0", ne "G 7" ni "G 20". Ovo je prva globalna kriza u svetu "G 0". I jasno je, posle 11. septembra, posle 2008. Amerika se držala zajedno, Evropljani su bili zajedno sa Amerikancima. Rusi su pomogli Amerikancima posle 11. septembra, Kinezi su pomogli Amerikacima posle 2008.

Danas, 2020. svet nije zajedno. Ni Amerikanci, ni Evropljani, ni Rusi , ni Kinezi. I to je najveća posledica krize, najveće posle Drugog svetskog rata. Treba da radimo zajedno, a to se neće desiti. Najgore je moguće vreme za ovakvu krizu.