Ијан Бремер за РТС: Готово је са глобализацијом, почиње ера локализације

Бремер, који је и уредник и колумниста Тајма и шеф организације за процену ризика „Евроазијска група", објаснио је у интервјуу и како се САД суочавају са пандемијом коронавируса, њеном утицају на овогодишње председничке изборе и колико ће пресложити коцкице на глобалној табли моћи.

Господине Бремер, како се ви лично носите са пандемијом?

Па, ево ме у Њујорку, и ово је свакако необично време. Био сам овде 11. септембра, и било је једнако узнемирујуће, али грађани су били заједно. Сада, сви су у својим становима, И одвојени су. То је дехуманизујуће, зато је изазовније.

Можда и сами можете да чујете, напољу пролазе још једна кола хитне помоћи. Њихов број експоненцијално расте. Као и број случајева. То је директан подсетник на оно са чиме се суочавамо. Али кад то кажем, кад узмем у обзир оно чиме се бавимо ја и моја компанија, у најмању руку имамо много ствари на којима радимо. То нам помаже.

Шта је са здравственим системом? Може ли да поднесе број пацијената или се разликује од државе до државе?

Не знамо. То је највећа брига. Осећамо се прилично сигурно, јер су први фискални и монетарни одговори на кризу до сада, били снажни и довољни. Али, када говоримо о здравству, закаснили смо.

Кад је реч о тестирању, разумевању обима кризе, обезбеђивању адекватне медицинске опреме, броја медицинског особља и кревета за интензивну негу. Сада смо се уозбиљли, широм земље. У трци смо са временом. И рећи ћу вам - не знамо.

У једном броју америчких општина, у мом Њујорку, али и у Њу Орлеансу, Лос Анђелесу, Бостону, Филаделфији, Чикагу, нећемо у наредне две до четири недеље знати да ли ће здравствени систем дати адекватан одговор. Или ће нам се десити северна Италија, или Шпанија, можда Велика Британија, Француска, Холандија.

Важна је, не експлозија броја случајева, већ то што ако систем буде преоптерећен и не може да обезбеди кревете за интензивну негу, онда ће експлодирати и број смртних случајева.

Биће их 5 до 10 пута више него што би било да имамо одговарајући здравствени систем. И о томе треба да бринемо у блиској будућности у Америци.

Поменули сте и економски одговор Америке, то смо и ми слушали из медијских извештаја. И да председник Трамп жели да одржи економију на ногама. Да ли је то могуће, или ће као у неким европским земљама да дође до затварања економије?

Трамп јесте рекао да жели да покрене економију. Наравно да жели. То жели сваки лидер. Мислим да многе Американце брине да Трампов недостатак емпатије не доведе до тога да проба да брже покрене економију него што би требало, узевши у обзир здравље Американаца.

Добио је критике од саветника за здравље последњих дана. То су људи од поверења, попут докторке Беркс и доктора Фаучија.

Штавише, људи који су одговорни за мере затварања, а то није Бела кућа, то су гувернери и градоначелници, имали су задатак да то објасне грађанима. Иако не подједнако, јер Америка је систем савезних држава.

Економски, имамо стимуланс од 2.000 милијарди долара који може да се појача зајмовима из Федералних резерви и тако би то постао стимуланс од 4.000 милијарди долара, што је 20 одсто америчког БДП-а. Наравно дакле, да ће бити подршке грађанима, малим бизнисима и кључним привредним секторима, што ће трајати барем пар месеци, док све стагнира.

Суочавамо се са бар неколико месеци застоја. Причао сам са више чланова Конгреса протеклих дана , сви мисле да ће нам требати већи стимуланс кад наставе заседање, крајем априла или у мају. Колико ће то бити, да ли ће бити исполитизовано, стижу избори, не знам. Али за сада, у Америци, као и у другим развијеним економијама, фискални и монетарни одговори били су више него адекватни.

Говорите о изборима. Сви се надамо да ће до америчких избора све ово бити иза нас, али како ће пандемија на њих утицати?

Па неће бити сасвим иза нас. Много људи ће имати економске проблеме. Неће бити иза нас ни са тачке гледишта здравственог система. Јер, нећемо имати вакцину до новембра, нећемо имати ни имунитет крда до новембра, за то треба да 60 одсто становништва буде изложено вирусу. Може да постане сезонска болест, и да и даље долази до епидемија. Тако да, кад стигне новембар, то ће бити главно питање на изборној платформи.

Друго, излазност ће сигурно бити мања, вероватно ће механизам избора морати да се мења, у смислу електронског и гласања поштом. То ће имати свој трошак, треба то да се искоординира. И то ће бити у свакој држави другачије. У некима ће одлучивати републиканци , у другима демократе. Све ће бити исполитизовано, многима ће деловати да избори немају легитимитет.

Пандемија долази после процеса импичмента, бриге о Бајдену, напорима да Украјинци отворе истрагу против њега, потенцијалом за руско мешање 2020. Све ово значи да је лоше време за стандардне изборе.

За сада је Трампов рејтинг висок, 49 одсто, највиши целе године, поклапа се са оним са инаугурације. Али то је зато што је председник у време када је одобрен огроман стимуланс, људи се плаше и треба им лидер. Али, тешко ми је да замислим да ће то да одржи. Сећате се, после 11. септембра Буш је имао рејтинг од 92%. То се овде неће догодити. Мислим да је могућност да Трамп постане дефанзиван и несигуран веома реална у наредним месецима.

Господине Бремер, које би биле глобалне последице, кад све ово прође? Да ли ћемо за почетак схватити да је свет без граница ствар прошлости?

Има ту три ствари. Најважнија, са најдалекосежнијим последицама је да глобализација која је трајала деценијама почиње да нестаје. Већ улазимо у технолошки хладни рат између Америке и Кине и видећете много раздвајања, локализације, прилагођавања ланца набавке који је веома ефикасан и водећи фактор раста, а који није отпоран када имате шокове и кризе, у ланац набавке за сваки случај. Опет локализација. Мање ефикасности, мањи раст. Једна велика последица је деглобализација.

Друга је да ће тржишта у развоју бити погођена много горе него развијени свет, где можете да за стимуланс одвојите 10 одсто БДП-а. То не можете у Бразилу, Турској или Индији.

Међународна помоћ неће бити адекватна. Бринем да ћемо имати додатну финансијску кризу, која ће обогаљити нека тржишта у развоју. То може довести до промена режима, велике патње људи, много више од овога што имамо данас у Америци, Европи или ономе што се недавно дешавало у Кини.

Треће је однос Америке и Кине. Мислим да постоји могућност да постане много напетији. Кинези ће из кризе изаћи јачи, у међународним оквирима, јер су успели да сузбију иницијално избијање епидемије, па су је онда експедитивно окончали.

Њихова економија биће прва у свету која креће изнова. Већ је покренула 65 одсто привреде, вероватно ће бити потпуно функционална до краја априла, почетка маја, док су Американци и Европљани још затворени. Они су одговорни за набавку медицинских залиха, они воде хуманитарну акцију.

У вашој Србији на пример, чујемо да лидери кажу да су Кинези браћа, те да ЕУ баш и није од користи. Биће тога и више , у државама од којих су неке обично амерички савезници. То је драматична промена у досадашњем погледу на свет.

Сетимо се како је одлука председника Трампа да забрани летове ка Америци изненадила Брисел. И сами сте рекли да неке европске земље добијају много више помоћи од Кине па и Русије, него од ЕУ. У ком правцу иде Европа?

Сигурно нису били срећни због америчке одлуке да не дозволе онима који нису амерички држављани а имају трајну резиденцијалну дозволу, да се врате. ЕУ је формално осудила САД што у време глобалне кризе уопште није од помоћи. Транслатлантски односи су лошији. А значај утицаја Кине и Русије није ни близу.

Руси имају ограничену улогу, Кинези су невероватно моћнији и економски утицајнији. То видите на терену у скоро свим овим земљама. Кинеска улога биће још већа.

Кина ће бити много јача у Европи него пре ове кризе. "Хуавеј" ће бити јачи, многе земље ће се њима окренути за 5Г технологију, а не Америци. Ово је за мене свет "Г 0", не "Г 7" ни "Г 20". Ово је прва глобална криза у свету "Г 0". И јасно је, после 11. септембра, после 2008. Америка се држала заједно, Европљани су били заједно са Американцима. Руси су помогли Американцима после 11. септембра, Кинези су помогли Америкацима после 2008.

Данас, 2020. свет није заједно. Ни Американци, ни Европљани, ни Руси , ни Кинези. И то је највећа последица кризе, највеће после Другог светског рата. Треба да радимо заједно, а то се неће десити. Најгоре је могуће време за овакву кризу.