Зид између запада и истока

Берлински зид је саграђен 1961. године. Раздвајао је Берлин подељен између две државе – Савезне Републике Немачке (Западна Немачка) и Немачке Демократске Републике (Источна Немачка). Сврха му је била да заустави одлазак радника и спречи бекство политичких неистомишљеника. Идаја о зиду потекла је од источнонемачке владе Валтера Улбрихта а план је одобрио и совјетски лидер Никита Хрушчов.

"Стаза смрти" између две баријере

Зид је био дугачак више од 155 километара. Јуна 1962. године почели су радови на другој паралелној огради а куће између ограда су срушене. Између две баријере створена је ничија земља која је била позната као "стаза смрти". Она је била посута песком, чинећи тиме лакшим уочавање отисака стопала које су оставили бегунци. Није пружала заклон а најважније је да је пружала простор за отварање ватре са осматрачких торњева.

Четири фазе Зида

Током година, зид је прошао кроз четири одвојене фазе: првобитна жичана ограда (1961), побољшана жичана ограда (1962-1965), бетонски зид (1965-1975), Погранични зид 75 (Grenzmauer 75, 1975-1989). Четврта генерација зида је била последња и најнапреднија верзија. Започета је 1975. и завршена око 1980. године. Била је изграђена од 45.000 ојачаних бетонских делова, високих 3,6 м и широких 1,2 метра, а укупно је коштала 16.155.000 источнонемачких марака. Врх зида је био ишпартан глатким цевима, са намером да се бегунцима отежа да га прескоче. Ова верзија зида се најчешће виђа на фотографијама.

Како се прелазило из источног у западни део

Између Источног и Западног Берлина постојало је осам граничних прелаза за посете источном делу из западног, као и обрнуто, уз посебне дозволе. Прелази су били ограничени према томе којој је националности било дозвољено да га користи (Источни Немци, Западни Немци, Западни Берлинци, друге националности). Најпознатији је био Тачка "Чарли", који је био забрањен за савезничко особље и не-немачке становнике. Постојало је још неколико граничних прелаза између Западног Берлина и осталог дела Источне Немачке.

Рушење зида

Масовне демонстрације против владе у Источној Немачкој почеле су у јесен 1989. године. Дугогодишњи вођа Источне Немачке, Ерих Хонекер, поднео је оставку 18. октобра 1989. и неколико дана касније заменио га је Егон Кренц. Нова Кренцова влада одлучила је да дозволи грађанима Источног Берлина да траже визе да би путовали у Западну Немачку. Гинтер Шабовски, министар пропаганде Демократске Републике Немачке, имао је задатак да то објави, али је био на одмору пре доношења одлуке и није у потпуности био обавештен о њој. Та правила требало је да важе дан након конференције на којој су објављена, међутим Шабовски је, када је на крају конференције упитан о моменту ступања на снагу, одговорио: "Колико ја знам, тренутно ступају, управо сада". На десетине хиљада становника Источног Берлина чуло је изјаву Шабовског и похрлило ка зиду, тражећи улаз у Западни Берлин. Стражари и Влада Источне Немачке нису желели да користе силу, па је у сусрет маси стража на крају попустила, отворивши пролазе и дозволила људима да прођу, некад и без провере идентитета. Усхићене Источне Берлинце ускоро су поздравили Западни Берлинци са друге стране у слављеничкој атмосфери. Зато се 9. новембар сматра даном пада Зида. У данима и недељама које су следиле, људи су долазили до зида са маљевима да покупе сувенире, уништивши дугачке делове зида у том процесу.

Делови зида по целом свету 

Остаци и делови зида данас се чувају у Берлину али и у неким градовима широм света. На пример, део Берлинског зида је у Риму, дискретно скривен у ватиканским вртовима, у близини папиног радног места. Три велика дела зида чувају се на малом тргу у централном Сеулу. Замагљени графити пружају се преко глатког зида, испред њих је медвед (грб Берлина), обојен плаво. Делове зида је државни сенат у Берлину 2015. године предао као споменик, али и као знак наде за поновно уједињење две Кореје. Сваког дана новинари, политичари, бирократе и туристи пролазе поред малог дела зида испред главне зграде Европске комисије. У главном граду Русије, део Берлинског зида изложен је на тлу немачке школе и чини важан део наставе историје. Део оригиналног зида од 2,4 тоне некако је стигао и до Аустралије.