Било је суботње после подне, 27. јануар 1945. године. После две недеље борбе, совјетски војници коначно стижу у Аушвиц. Чека их седам и по хиљада логораша. Изгледају више мртви него живи. А живи су, стицајем чудних околности.

Припадници СС снага намеравали су да униште већи део логора, али за то није било довољно времена.

И да нису остали ти докази људског зверства, можда би Освјенћим, мали град у јужној Пољској, данас живео мирно и скоро анонимно.

Овако, ни седам деценија касније, не може да се ослободи терета историје који непрестано подсећа да су се ту, у близини, одигравале најстрашније драме у историји човечанства.

Све је почело 1939. године, када је Немачка окупирала Пољску. Освјенћим је прикључен Немачкој и добио је и немачко име – Аушвиц. Већ наредне године почиње да се гради логор.

Зашто је највећи нацистички логор саграђен баш на том месту? Више је разлога.

Прво, ту је постојала пољска касарна, што значи да је инфраструктура била обезбеђена. Друго – пруга: депортације су се обављале железницом. И коначно, огроман ненасељен простор захваљујући чему је дуго могло да се скрива шта се догађа унутар зидина логора.

Зидови логора су скривали систем за убијање који је био доведен до савршенства, ако се тај термин уопште може употребити за опис. Могао је да убија и убијао је две хиљаде људи на сат. Просто запањује организованост и спремност нациста да што више унапреде метод уништавања људи. Укратко, цела индустрија мучења и убијања.

Заробљеници су долазили у вагонима, где би их одмах по изласку чекали лекар и командир, који су хладно говорили "десно" или "лево". Лево је била смрт, одмах. А десно – исто смрт, али одложена, јер су они мало чвршће грађе, у просеку – сваки четврти, ишли на принудни рад, у фабрику хемикалија.

А већ после неколико месеци робовског рада, исцрпљени од умора, хладноће и глади, када више тамо нису били од користи, упућивани су у неку од четири гасне коморе. Тамо је пуштан отрован гас циклон Б. Неколико минута је било довољно.

Већ кад прођете кроз капију са натписом "Рад ослобађа", осетите тескобу... Ту су павиљони, који изгледају баш као четрдесетих година.

Павиљон у којем је Јозеф Менгеле спроводио експерименте... Тамнице – оне "регуларне", али и "посебне", које су толико мале да се у њима није могло ни седети ни померати. Ту су данима стајали они за које се процени да нису били довољно вредни или послушни, а истина је била да су једноставно превише исцрпљени. Скоро сваки логораш је бар једном ту стајао.

Сваки од тих павиљона има своју причу. У једном су фотографије, у другом одећа, обућа, прибор за личну хигијену...

Кофери... На сваком коферу написано име. И то је посебно историјско сведочанство – имена су писали затвореници, одмах по доласку. Тако им је саветовано. Рекли су им: "Кад пођете кући, ваше ствари ће вам бити враћене!"

И све то што данас делује као хрпа старих и покварених ствари, много је више од тога. Сваки предмет је припадао човеку, који је имао име и презиме, и живот, пре него што је постао број.

Кажу да је совјетским војницима, кад су ушли у логор, један од најснажнијих утисака била коса. Више од седам и по тона људске косе спремне за даљу прераду!

И данас је ту, у великој стакленој витрини... Огромна количина људске косе... Чак и неки примерци тканина направљени од ње...

Не знам да ли су се тако осећали совјетски војници, али, ако постоји право на лични утисак – призор те косе – најстрашнији је призор у целом логору! Није дозвољено фотографисање, да би се, колико-толико, сачувало достојанство жртава које су пре седамдесет година насилно "ошишали до главе", како би и визуелно изгубиле део идентитета, личиле на друге, утопиле се у безличну масу... Не зна се да ли је страшнији призор, или прича која га прати!

Наш водич Павел Савицки, портпарол Државног музеја Аушвиц-Биркенау, признаје да је то призор пред којим посетиоци занеме.

"Нисам срео ниједну особу која је прошетала овим местом и онда га напустила са истим расположењем и са истом свешћу. Ово место мења ваше ставове, то је искуство које је потпуно другачије од свега што сте учили у школи или видели у другим музејима", прича Савицки, који сматра да посета некадашњем логору има и симболичку вредност.

Аушвиц је данас симбол како Холокауста, због великог броја убијених Јевреја у центру за уништење, али је и симбол свих ужаса Другог светског рата.

Логор Аушвиц је место где се посетиоци директно сусрећу с историјом и њеним најсуровијим лицем. За друге – место ходочашћа. Није мали број посетилаца, чак и веома младих људи, који шетају кроз Аушвиц огрнути у заставу Израела.

Логор је под заштитом Државног музеја Аушвиц-Биркенау. Унеско га је 1979. уврстио на листу Светске баштине. Најпосећенији је музеј у Пољској, са скоро милион и по посета годишње.

Ипак, велика посећеност изазива и невоље – осим неких бизарних, као што су непримерене фотографије туриста, постоје и много озбиљнији проблеми: како сачувати ово место?

Већ је доста пропало, бараке су трошне... Једноставно – нацисти их нису правили да издрже векове. Планирано је да ту стоје само неколико година, "док се коначно не реши јеврејско питање", како је говорио Хитлер.

У Аушвицу је убијено више од милион и сто хиљада људи. Из Мађарске, Пољске, Француске, Холандије, Грчке, Чешке, Словачке, Немачке, Аустрије... Из Југославије више од 10.000 људи.

И док све друге земље имају своје павиљоне, као знак сећања на жртве, павиљон број 17 је затворен, а 2008. године је коначно расформирана изложба о страдању људи који су ту дошли из некадашње СФРЈ.

Државе бивше југословенске републике већ неколико година преговарају о поновном отварању заједничког павиљона. Из године у годину – нова обећања. Можда данас све републике живе своје одвојене животе. Али је 10.000 живота изгубљених у Аушвицу – заједнички дуг.

Репортажу о Аушвицу можете погледати у уторак у емисији "Око магазин" на Првом програму РТС-а.