Саветник потпредседнице Владе Сузане Грубјешић, Микулаш Дзуринда, рекао је за РТС да само реформама и добром вољом Србија може напредовати ка Европској унији. 

Овде можете погледати/преузети емисију Око магазин

Господине Дзуринда, ви сте саветник потпредседнице Владе Сузане Грубјешић за евроинтеграције. Између осталог треба да помогнете да Србија има бољи имиџ у Европи. Да ли је то тежак задатак?

Није. То је изазов. Када се само сетим какав је био имиџ Словачке између 1992. године, када је постала независна, и 1998. године када сам ја постао премијер. Словачка је 1997. године добила титулу црне рупе Европе.

Кажите нам само ко јој је дао ту титулу?

То је чувени производ Мадлен Олбрајт, државне секретарке Сједињених Држава.

Шта сте јој одговорили?

Да је у праву, у том тренутку. Јер, то је било тачно. Радили смо свашта у Словачкој, борба између председника и премијера била је веома тешка. Неке снаге, укључујући нашу обавештајну службу, отеле су председниковог сина. Један од отмичара, обавештајац је убијен а атмосфера у земљи је била пуна тензија и претњи. Нажалост, Мадлен Олбрајт је тада била у праву.

Али ви сте све то успели да промените почев од 1998. године и почетком 21. века.

Истина.

Како?

Реформама и добром вољом. Веровао сам у способност народа Словачке као што уосталом верујем и у капацитет Срба. Ако Ноле Ђоковић може да буде број 1 у тенису, и може да буде шампион, зашто не би и Србија?

Шта ви можете да урадите као саветник? Шта у Србији, а шта у Европи?

Оно што радим у Србији јесте да преносим своје искуство, посебно између 1998. и 2006. године Словачка је позвана на приступне преговоре децембра 1999. године у Хелсинкију, а у мају 2004. године је постала чланица ЕУ. За пет година.

Како? Великим напором, и огромним реформама. Реформама у областима правосуђа, економије, социјалних питања, здравствене заштите. Словачка се невероватно променила и мислим да можемо да поделимо то искуство.

Јесу ли реформе биле болне? Како су Словаци реаговали?

Није било лако. Сада баш и нисам популаран у Словачкој, морам да вам кажем. Али, политичар мора да одлучи шта је циљ. Разговарао сам са потпредседницом Владе за евроинтеграције госпођом Грубјешић, и закључили смо да понекад промашимо циљ. А он је - модернизовати земљу, повећати стандард живота обичних људи у Србији.

Али како то да урадимо?

Променом. Морамо да мењамо ствари. Шта није добро? Да ли вам правосуђе добро ради? Стижу ли вам инвестиције? Да ли вам је порески систем добар? Или све то може бити боље? Морамо да мењамо ствари. То је главно. Да охрабримо или подржимо оно што функционише, а са друге стране да мењамо оно што не ради.

Шта онда предлажете, да преузмемо словачко или европско искуство?

Можда оба. Није, знате, све добро у ЕУ. Погледајте, дозволите ми да кажем, периферне земље Уније, старе европске демократије. Нешто је добро, али није све. Моје искуство је веома добро. Јер, када сам почео 1998. године ниво незапослености је био 20 одсто, када сам напустио положај, осам година касније био је седам одсто.

Добро, и шта бисте ви сада прво урадили у Србији?

Унапредио бих пословну климу. Треба да буде пријемчивија. Привлачнија. Да створи простор, да привуче странце и олакша пословање људима из Србије. Треба вам, мислим, бољи закон о раду, порески систем, треба вам боље правосуђе које је транспарентније, јачи закони, мање корупције. Причам из искуства.

Све сте то урадили за пет или шест година?

Јесмо. Могуће је. Али, лоша вест је да је то бескрајна прича. Морате да истражујете сваког дана, шта функционише, а шта не. Ако ради, може и да се настави. Ако не ради, треба да се мења.

Знате да долазите у Србију у тренутку када је евроентузијазам на најнижим гранама, још више после хашке пресуде хрватским генералима.

Пре свега верујем, из искуства, да би политички лидери требало да буду искрени и храбри. Да јавности говоре отворено. Није циљ придружити се ЕУ, то је само средство да се трчи брже. Циљ је просперитет, модернизација.

Онда, на пример, узмимо ситуацију код вас, мора се јавности објаснити, посебно младима, да избор који се понекад поставља, ЕУ или Косово, није тачан. То није истина. Гледао сам неке анкете са питањем - шта бисте радије изабрали, да уђете у ЕУ или да напустите Косово. То је погрешно. То није искрено питање.

Треба да говоримо студентима на факултетима, младима, о будућности, шта они желе. Ако су политички лидери јаки, храбри, искрени, могуће је радити. Млади људи данас имају много више могућности, интернет је ту, све је доступно. Морамо људима искрено да кажемо да су неке тенденције у Европи биле добре, а неке опасне. Рекао сам пре неколико година, да сам нервозан због нагињања ка комфору. Многи политичари су хтели само да буду фини. Позајмљивали су новац, трошили га, без одговорности. Није све добро у ЕУ.

Паметни људи, паметни политичари, треба да прихвате и прате позитивна, али и да избегну негативна искуства. Ако смо довољно искрени, храбри и вредни, људи ће променити размишљање. Имате две групе политичара. У прву спадају они који само прате истраживања из сопствених разлога. Они истражују како ветар дува. Други су посвећени промени, стварању атмосфере, ти ми се више свиђају.

Може све то да иде мало теже када је у питању Косово. Мислите ли да дијалог иде у добром правцу, какав би за вас био сигнал да се нешто заиста променило?

Био сам пресрећан када сам чуо да ће се ваш премијер господин Дачић сусрести са премијером администрације на Косову. То је невероватно важно. Верујем да ће се дијалог наставити и барем ће комунакација бити нормална. Градићете нове путеве. Возио сам овог августа од Братиславе до Београда, следећег дана кренуо сам у Приштину преко Мердара, то је било посебно искуство...

Дакле, кажете да ће искуство на терену бити знак, да се ствари мењају у животима обичних људи.

Треба да стремимо томе да установимо нормалан дијалог на свим нивоима. Моје искуство је, и сигуран сам, људи у сваком селу у Србији, да је вредност ваше куће већа што је боља репутација вашег суседа. Знам да је по вашем Уставу Косово српска покрајина, али може се посматрати и као сусед. Данас је влада у Мадриду рекла да ће преговарати са регионалном Владом у Каталонији, јер они нису задовољни пореским системом...

Ви у ствари верујете да би и Србија и Косово могли да буду у ЕУ, а да Србија не призна Косово. Мислите да је то могуће?

Да, могуће је. Убеђен сам да ниједан разуман или одговоран политичар на свету неће тражити од Србије да призна Косово. Не мислим да је то неопходно. Неопходно је само установити нормалне односе.

Или статус кво, чини се

Можда са уставне тачке гледишта. По међународном закону можда можемо да говоримо о статусу кво. Али, ако размислимо, као нормални људи, ситуација мора да се поправи.

Када говоримо о Европи, некада у Србији постоји мишљење да Немачка доноси све важне одлуке. Шта ви кажете?

С једне стране, то је нормално или лако, разумети да је глас Немачке изузетно важан. Нормални људи могу да схвате да је Немачка земља која даје много новца, заправо највише у европске фодове. С друге стране моје је искуство да људи у Берлину такође умеју да слушају.

Био сам недавно код канцеларке, примљен сам поново у јануару, јер сам хтео нешто да јој кажем. Нормално је да мотор Берлина и Париза јесте веома јак и може се посматрати као осовина ЕУ, али опет, моје искуство показује да је Словачка могла да прогура своје ставове. Најбољи пример је да је Немачка признала Косово, а Словачка није...

Ви сте имали улогу у томе што га није признала

Тако је. То је нормално. Осећао сам да има много разлога што Словачка не треба да призна Косово. Био сам убеђен и онда сам убедио и пријатеље да то није добар преседан за Европу када земља настаје унилатералном одлуком независности.

Чехословачка се распала. Словачка је само 23 године стара. Али, то је урађено споразумно. Има још много разлога што сам стао иза те одлуке. Ово говорим да покажем да то није истина, рећи људима да Берлин одлучује а остали ћуте. Могу да вам дам још примера. У Европи је фантастично то што нас 27 седимо за истим столом. Много је боље што је Словачка тамо, него да је напољу.

И глас Србије ће бити јачи с једне стране, а с друге ваши интереси ће бити много боље заштићени ако сте за тим столом. И верујте ми, они слушају. Сви слушају када премијер Словачке прича. Он може да говори један, два, три или 10 минута. Ја сам одлучио, нећемо да зајмимо новац Грчкој. Искрено, био сам под великим притиском. Јер то није био добар преседан.

Био сам убеђен да постоје разлози да Словачка покаже одговорност. И одједном смо створили простор да почнемо дебату о великом моралном ризику. На почетку су ми рекли да је то принцип солидарности. Нисам могао да разумем да је солидарност то да сиромашни плаћају за богате. Научио сам да је солидарност обрнуто, када богати дају сиромашнима. Поносан сам да смо били довољно јаки и храбри да установимо платформу због које је било јасно да то није добро, да сиромашније земље плаћају за богатије.

Од пресуде у Хагу многи се у Србији питају има ли она праве савезнике или оданије пријатеље у Европи или свету? Шта ви мислите из европске перспективе?

Ви већ имате добре пријатеље, укључујући моју земљу. Веома сам срећан што могу да кажем да су сви политички чиниоци у Словачкој уједињени у подршци Србији. Због историје, и многих других разлога. И дубоко сам убеђен да је господин Буш старији био у праву када је рекао да ће Европа бити цела и слободна само кад све земља континента буду заједно. Приметио сам да већ имате много пријатеја у ЕУ. Што не значи да рој пријатеља и савезника не може бити већи.

Кључ лежи у области активности. Потребне су вам три ствари, не новац, новац, новац, већ активност, активност, активност, на свим нивоима администрације. И свакодневног живота. Поменуо сам пример Новака Ђоковића, амбасадор Србије у Братислави рекао је на крају меча, да је Ноле најбољи амбасадор Србије у свету. То је тачно. Свако може да допринесе, ако сте активни, ако желите. Верујем да где постоји воља, постоји и начин. Ако желите, успећете.

Чула сам да трчите маратон, да возите бицикл.

Заиста? Знате за то?

Да, знам... И занима ме шта вам је више помогло, у том послу придруживања ЕУ?

Најбоље питање у мом животу. Имате ли маратон овде у Бограду?

Да, имамо у Београду

Када?

Обично на пролеће.

Ја више волим октобар, али можда једног дана. Истрчао сам 26 маратона у животу и мислим да је џогинг најбољи спорт. Осећам се боље, ум ми је слободнији, оптимистичнији сам после 15 или 20 километара.

Да ли бисте то препоручили и нашим политичарима?

Па да, али се бојим да ће ме госпођа Грубјешић убити.