Било је то време када су Срби који живе у Великој Британији први пут масовно изашли на улице и на њима остали током целог трајања бомбардовања СРЈ.

"Седамдесет осам дана је било и пуно и празно. Ноћу је било наравно празније због временских услова, али демонстрације остају још десет дана после. Људи су хтели да протестују, нису били задовољни, били су апсолутно против и нешто их је гонило да буду физички присутни ту где се то одређивало на нашу штету", сећа се Марко Гашић.

Један од главних задатака Срба у Британији током свих дана демонстрација био је одржати дозволу за демонстрације. Дозвола би се аутоматски губила уколико би број демонстраната у било које доба дана или ноћи пао испод 20. То је био главни изазов српске заједнице и људи су се трудили да што више ноћи проведу окупљени.

О тим ноћима у Лондону могло би да се напише неколико изузетно добрих трагикомичних представа.

"Били су наши транспаренти, биле су гвоздене жице, полицајци. Имали смо огроман, највећи наш плакат – 'International law, not international war'", навео је Гашић.

Због свог савршеног британског акцента, рођени Британац Марко Гашић нашао се за само неколико дана у жижи пажње свих медија.

"Позвали су људе попут мене, али углавном мене, да афирмишу своју победу неким вербалним ошамаривањем мене као дефакто медијског представника озлоглашених Срба. Резултат је био супротан јер мислим да сам искористио тај медијски простор да покажем да су Срби нормални људи са нормалним жељама за мир и за стабилност у региону, а и у дијаспори", рекао је Гашић.

Додаје да су у новинама писали о његовим излагањима и да је Борис Џонсон тражио да га интервјуише.

Највеће српске демонстрације у Британији

Велики медијски савезник Марка Гашића био је Тони Бен, ветеран радничког покрета, лорд који је судски тражио дозволу да му се не обраћају са сер и најомиљенији политичар у Британији.

Постали су прави медијски тандем. Бенов ангажман кулминирао је на највећим српским демонстрацијама у историји Британије, када је од Трафалгара до улице Даунинг саобраћај потпуно блокирало 40.000 људи.

"Његова порука је била – удружите се, радите, створите своје организације и присуство овде и на основу тога са нама причајте и онда ћемо ми да слушамо", истиче Гашић.

Демонстрације су први пут окупиле Србе свих генерација и свих политичких убеђења. Читаве породице долазиле су на протесте. Марко је своје медијске наступе припремао са супругом Петријом.

"Отац, који је био члан Краљевске војске у отаџбини, био је апсолутно поносан. Борио се за добру ствар, својим начином понашања је показао да та генерација није како је представљена, већ да воли своју отаџбину срцем и душом", рекао је Марко Гашић.

Српским демонстрацијама тако се придружио и пријатељ Митра Гашића, легенда британског рударског штрајка из 1972. Артур Скаргајл. Протесте је са безбедне дистанце посматрао данашњи лидер лабуриста Џереми Корбин.

На неки начин, стари лабуристи били су против нових. Пуштале су се сирене са мегафона, узвикивале су се погрдне речи на рачун тадашњег британског премијера Тонија Блера и понекад веома креативно.

"Док смо ми били овде као демонстранти, апсолутно ниједанпут Блер није ушао на врата преко пута јер је знао тајни улаз на Даунинг стрит који иде са друге стране. Овуда нису смели да изађу", истакао је Гашић.

Блер је коначно ушао кроз главну капију тек када је отишао и последњи српски демонстрант.

"The Serbs are gone, рекао је, тако да му је било драго. Али наше интересовање за то и наше противљење њему је остало", закључује Марко Гашић.