Нико од пилота није рекао "нећу" и јуришали су да заштите небо над домовином, не размишљајући да ли ће се вратити са тог задатка. Пуковник у пензији Драган Миленковић и данас се сећа првих бомби. Ти тренуци се, каже, обавезно памте.

"Ја сам остао на Аеродрому Батајница, знали смо да тај тренутак мора да дође, да ће кренути бомбе и били смо спремни. То вече, када је требало да падну прве бомбе, Слободан Перић и ја смо били у приправности број један за полетање против НАТО агресора, у хангару који смо ми звали Враница. По наређењу команданта пука, пуковника Миленка Павловића, добили смо наређење да пређемо са авионима ван објекта за који се претпостављало да ће бити бомбардован у првом налету", рекао је пуковник Миленковић.

Успео је да се одмакне око 100 метара када је прва ракета пала на објекат 127. ловачке ескадриле.

"Претпоставка нашег команданта да ће то бити први објекат за дејство је и доказана, јер прва ракета која је прошла, прошла је кроз средину хангара и склоништа за људство", рекао је бивши пилот.

НАТО бомбардери могли су да лансирају ракету и пре него што наш пилот на свом радару примети непријатељски авион. Са дометом својих ракета, али и помоћу "авакса" (шпијунских авиона), НАТО авиони су наше авионе могли да обарају и из околних земаља.

Обучени и задојени патриотизмом 

Пуковник Миленковић каже да су се пилоти припремали за такве ситуације.

"Увек када нека земља спрема своје снаге, она их спрема за одбрану и рачуна на неки однос снага који је прилично једнак. Нас је задесила та несрећа да 19 најразвијенијих земаља нападне једну малу земљу, знали смо да смо инфериорни, али смо били свесни да ако ми нешто не учинимо, нема ко у овој држави да учини", истакао је Миленковић.

Према његовим речима, сви су били довољно задојени патриотизмом и довољно обучени.

"Нормално, млађе пилоте смо оставили са стране. За оне који су били обучени речено је: идемо, ако ми не преживимо, да има ко од тих млађих нараштаја да остане и брани ову државу", сећа се пилот.

Бити ту где су они били је нешто чиме су се само могли поносити.

"И кад смо се обучавали, ми се нисмо обучавали да гинемо него да станемо на неко место и да вршећи свој задатак бранимо своју отаџбину. Наше породице су морале да учествују у томе, почев од тренутка обуке, где смо се одвајали од својих родитеља, браће, сестара, напуштали своје друштво одлазећи негде, што се говорило, преко света, у неку школу. Али, од тог тренутка стиче се нека нова породица, другари, пријатељи, заједнички живот, заједнички проживљени тренуци... Има ту неке лепоте, то није само школа као школа, то је школа живота, а поготово када дечак са 14-15 година замисли да ће полетети и то му је жеља, тако некако лакше иде", рекао је пуковник у пензији.

И породице су, истиче, биле поносне на њих.

"Нормално је да за све што човек треба да постигне мора да одвоји део себе", поручио је херој који је бранио српско небо.