Читај ми!

Пандемија и душа – ко пати највише, а ко се најбоље прилагодио

Свакодневно се бележи пораст броја оболелих, а имамо и најаву можда тоталног затварања. Како то утиче на нас?Психолог Кристина Брајовић Цар каже за РТС да онолико колико има профила личности има и различитог понашања када су у питању стрес и прилагођавање на кризу. Сада људи имају утисак да су нешто научили и осећају се самопоуздано са идејом да разумеју о чему се ради и да могу својим понашањем да управљају тиме да ли ће се заразити или не, објаснила је она.

Кристина Брајовић Цар је, гостујући у "Београдској хроници", рекла да није иста ситуација у психолошком погледу сада као прошлог марта, тада је било више анксиозности, панике, неизвесности – сада људи имају утисак да су нешто научили и осећају се самопоуздано са идејом да разумеју о чему се ради и да могу својим понашањем да управљају тиме да ли ће се заразити или не.

"То није у потпуности рационално, то је привид и доживљај, не мора да значи да све што су наши утисци да су то истине", каже она.

Према њеним речима, колико има профила личности има и различитог понашања када је у питању стрес и прилагођавање на кризу.

"Ово је адаптација на кризу која има неке појавне облике, неки људи су доследно остали у бунту, отпору, неки слушају све што им се каже и имамо средину која слуша промишља, мења, да себи одушка када је безбедно и зна када треба да има појачан опрез", истиче Брајовић Цар.

"Морамо да се вратимо послу, држава и привреда морају да функционишу, морамо да нађемо начин да будемо доступни једни за друге на безбедан начин", каже она.

Ко се најбоље прилагодио

Кристина Брајовић Цар указује да се најстарији део популације најбоље прилагодио, они су све време рационално опрезни и нема екстрема, а млађи су били повучени у једном тренутку и сада дају право да не брину ни о себи ни о другима, деца су поштеђена а родитељи су понекад спремни на конфликт да би се оправдало зашто деца не треба да носе маске.

Колико видимо, каже она, деца носе маске само када институционално морају, а у приватном амбијенту ретко ћете видети.

"Највећи проблем је наше понашање приватно, видимо да је заражавање ту највеће, ту нико не може за нас да регулише како се понашамо", рекла је психолог.

Додаје да има личности не могу саме себе да регулишу и значи им да неко каже и осете олакшање – добро, значи не може.

Истиче да највише пати популација која је без партнера, то је узраст од 25 до 35 година, који се радују новим познанствима, ширењем социјалног круга, што се не дешава годину дана. 

Код нас нема солидарности и бриге за друге 

Осврнула се и на европске земље, које су биле у "локдауну". У многим земљама било је чак и врло агресивних протеста, сукоба са полицијом.

Наводи пример Италије која је, како каже, најлошије прошла, али људи су се прилагодили, не престају да буду ангажовани, они носе маске на отвореном, а код нас је непојмљиво да носимо маске на отвореном.

"Нема те солидарности, бриге за себе да би се послала порука другима, невидљиви непријатељ је остао апстрактан, нисмо много научили како да бринемо", указала је она.

Бројке, вакцинација и корна журке

Неки људи не воле да се повинују правилима. Психолог каже да људи злоупотребљавају идеју о својој слободи, или је погрешно разумеју, слобода захтева и одговорност, није довољно само дати себи право тако да се понашамо, принцип задовољства је нешто што често помути разум, заборавимо да будемо рационални.

Сматра да нису само одговорни они који се препусте слатком задовољству, већ и органиозатори.

"Психиолошки могу да дам објашњење зашто неко прихвати позив, још уколико иза тога стоји неки озбиљан клуб са реномеом, па то представља провокацију да се прекрше правила, мора да ова прича о томе да неко изван нас регулише наше понашање - прописи у оваквим ситуацијама су нужни, без тога је тешко препустити индивидуи да се снађе", рекла је она. 

Ко доводи у ризик окружење

"Психијатрија је рекла у старту да је ово психопатија - за оног ко доводи у ризик окружење због својих погрешних процена реалности", каже Брајовић Цар.

Објашњава да је доста тога иза нас, социјални мотив није инфантилан као такав, ми учимо о другима, какви треба да будемо, окружење нас моделује, природно је што желимо да се вратимо, али треба сачекати да се стекну услови.

Цела планета је у страху од вируса и тоталног закључавања. Брајовић Цар каже да се у души дешава бура и трансформације.

"Проблем је што смо били на дистанци и пре пандемије, због нових медија се губио људски контакт, желим да верујем да ћемо се вратити контакту који је незаменљив и прихватљив за све", закључила је Кристина Брајовић Цар.