Епидемија је променила наше животе – како да се самоћа не претвори у усамљеност

Коронавирус је променио наше животе. Ни празнике не славимо онако како смо навикли, већ у кругу најуже породице или пријатеља. Ипак, након такве новогодишње прославе многи су рекли да им је то био најлепши дочек. Психијатар Славица Ђукић Дејановић говори за РТС о новој реалности и о томе како људи могу да одрже психичку стабилност у условима епидемије.

Неки празничне дане проводе у болници или сами. Како да се самоћа не претвори у усамљеност и како да се због тога не осећају лоше?

То је нека нова реалност и те нове научене вредности нас враћају на то да је некако породица она оаза у којој морамо да тражимо разлоге за срећу, да су нове технологије, које су нам на сву срећу доступне, начин да комуницирамо са онима са којима бисмо физички.

На тај начин морамо избегавати потпуну усамљеност, иако физички јесмо били и током овог празника и на жалост још ћемо дуго бити изоловани у оном социјалном смислу.

Могу ли нове технологије да замене непосредан контакт?

Технологије то заиста не могу никако заменити, али то је један сурогат, те технологије, Вајбер комуникација, скајпови, то су заправо могућности да ипак изразима лица на даљину и вербално пошаљемо оне поруке које ће бити емотивно обојене.

Треба да се трудимо да изговарамо речи које исказују емоције – срећан сам, тужан сам, волео бих да, дакле да се не стидимо сопстевних емоција.

Да ли улазак у нову годину у психолошком смислу доноси оптимизам и да се људи боље осећају?

Сам чин уласка у нову годину је пробудио наду да ће у овој години пандемија ипак бити стопирана, да ће, оно што је најбитније, бити неупоредиво мањи број оболелих и смртних исхода. То буди неку наду да ћемо се вратити неком животу, али то више неће личити на онај, нити ће моћи да буде као што је био пре короне.

И ова 2021. година ће бити прва година након тог учења које смо имали током 2020. године, неке ће људе ојачати, а неки ће показати и слабости које би можда испољили знатно касније да није било короне.

Како да реагујемо када ми сами или нама блиска особа упадне у кризу?

Они који се први пут сусрећу са неким менталним проблемом у овим катастрофичним, трауматичним временима, онда треба себе да питају, не "што ја баш имам овај симптом", него "вероватно се ово догађа и другима. Како ли то други савладају, на који начин они реше те проблеме".

Дакле, треба увек изнедрити из себе неки максимум, јер човек има огромно задовољство кад сам контролише непријатну ситуацију.

И оно што је најважније, кад се догоди нешто што преплави човека страхом, треба да научи да помера своје мисли на садржаје који су неутрални, да анализира слику, да се сети неког пријатног догађаја.

То је однос одговорности не само према сопственој психи и сопственом животу, него и према читавој породици и осталим члановима породице.

Ведри, весели људи склони шали у дужем породичном дружењу, биће још ведрији и још опуштенији. Али они који иначе имају навику да своју агресију усмеравају на друге, то треба очекивати, бити на то спреман, реаговати на најбржи могући начин.

Постоји читав низ упутстава како се то ради, наше службе које раде на ову тему функциоишу 24 сата, нон-стоп. Морамо се ослободити утиска да је срамота пријавити насиље, јер ако га не пријавимо, ми га заправо негујемо.

Како ви у неким тешким тренуцима одржавате психичку стабилност?

Ја обично пре него што дође наредни дан, имам једну латинску сентенцу коју промењујем - ни један дан без плана.

Кад човек структурира време и кад у том времену нађе обавезно термине за оне које воли, макар телефонски, ја сам на жалост у позицији да то најчешће чиним телефоном или Скајпом, онда имате утисак - прошао је још један дан, који је ипак леп без обзира на све потешкоће.