Дневник једног пролећа – филм о борби са коронавирусом

Тамо где су били најтежи болесници, била је и Ана Стаменковић са екипом. Ушли су у црвене зоне болница, разговарали са лекарима, медицинским сестрама... облачили скафандере.

"Када смо добили прилику и ушли у прву ковид болницу 1. априла, нисмо ни размишљали о томе да ли се плашимо или не. Знали смо да је опасно, да је вирус смртоносан, да може да се пренесе иако нас обуку од главе до пете, односно како се и лекари облаче. И сниматељ Владимир Законовић и ја хтели смо да уђемо да бисмо приказали колико је тешко и колико се људи који су свакодневно поред пацијената посвећени и колико се дају од јутра до сутра", истакла је Ана Стаменковић.

Преносећи искуства, навела је да су здравствени радници заборавили у свим данима које смо имали, у марту, априлу и мају и на своје породице. Додала је да многи нису ишли данима својим кућама, били су у скафандерима, нису говорили колико им је тешко, и несебично су давали све од себе.

Мислили су да ће све да прође и да ћемо током лета имати и нула заражених и крај епидемије. Филм су почели да снимају почетком јуна, односно да снимају изјаве које су им биле неопходне за филм.

"Тад је некако све било мирније, а онда је почело, нажалост, да се све компликује. Многи лекари су се у филму расплакали док су говорили о томе кроз шта су пролазили и шта им је било најтеже, али и шта им је давало наду у тим најтежим тренуцима. Неки људи, који су посвећени и на послу од ујутру до увече, некима сам чак рекла да су много скромни и да не желе ни да кажу колико им је тешко. Говорили су да је то њихов посао", прича Стаменковићева.

Додала је да људи који раде на Инфективној клиници, која је прва на удару од самог почетка и сада, једноставно кажу да су они учили за то, "ми смо то изабрали, знамо шта су инфективне болести и то је наш посао".

Међутим, навела је да су онда код неких људи успели да изазову емоцију, да се отворе и кажу кроз шта су све прошли, али да су негде лекари и сестре једноставно остали затворени и скромни, и у тој посвећености показали још више колико су велики.

Дневник једног пролећа

"Када сам добила задатак да направим документарац, одмах сам замислила да се зове 'Дневник једног пролећа', јер смо имали још једно тешко пролеће иза нас, и некако нисмо ни схватили да је било и прошло пролеће", објашњава ауторка филма.

У првој ковид болници у коју су ушли, Клинички центар Војводине, упознали су докторку Наташу Гоцић Перић, која им је на крају снимања рекла да пише свој дневник.

"Ја сам некако замислила да овај филм прати најзначајније датуме које ми бележимо у Дневнику где ја радим и датуме које су саговорници доживели као најзначајније. Онда је др Наташа рекла да жели да и на тај начин учествује у филму, да дâ своје емоције и све оно што је она писала, како је доживела, март, април и мај, тако да је негде и она наратор у овом филму", рекла је Стаменковићева.

Додала је да су снимили њен Дневник тонски, па те њене изјаве комбиновали с изјавама свих других лекара и сестара које су снимили.

Навела је да су били у Клиничком центру Војводине, Нишу, Крагујевцу, на Инфективној клиници у Београду, али да имају и нове болнице, "Бежанијску косу", где је била колегиница Ивана Божовић.

Истакла је да су хтели да се филм заврши "како је прошло пролеће и како смо прешли у лето".

"Нажалост, филм је отишао у монтажу, односно у ту завршну постпродукцију када је Србија забележила ове најтеже и најцрње бројеве", казала је новинарка.

И најтежи пацијенти могу да победе болест

Најјачи утисак на ауторку филма је оставио разговор са пацијентима који су победили корону и када су видели да и најтежи пацијенти могу да победе болест. Нажалост, у многим ситуацијама то није тако било.

Подсетила је да су извештавали у емисијама РТС-а када је почела употреба крвне плазме.

Ана Стаменковић поручује да се чувамо, и да је вирус и даље ту, свуда око нас.

"Биле су пуне болнице и у марту, априлу, и мају, имали смо полицијски час и људи су некако били отуђенији и нису ни схватали колико је вирус присутан, сада је ово много другачије. Многи који су учествовали у овом филму, од сниматеља преко монтажера, који су гледали филм, видели су да изазива емоције, многи су се заплакали", оцењује ауторка.

Наглашава да свакоме од нас може да се деси не само коронавирус већ да се, како је рекла, из пуног здравља сутрадан разболимо, и да морамо да будемо свесни, опрезни, да чувамо себе и друге и да бринемо о здрављу.

"Ово нас је све и научило да морамо да уживамо у сваком тренутку живота, да пробамо да ухватимо и сунце и воду, породицу и пријатеље зато што не знамо шта доноси сутра", закључила је Ана Стаменковић, ауторка документарног филма "Дневник једног пролећа".