Наши храбри медицинари не жале се на тешкоће, задовољни су стеченим искуством

Неки лекари су протекли период назвали правим фронтом, други нису видели децу више од месец дана, а поједини још имају модрице од маски на лицу. Већина нас није могла да види са чим се и како боре лекари у првим линијима.

Гост Београдске хронике, др Ратко Томашевић, гастроентеролог из Земунске болнице каже да се полако враћају у нормалу, али да његова болница још увек, нажалост, ради у пуном капацитету, и поред тога што се број пацијената оболелих од ковида 19 у овој установи смањује.

„Период активног лечења ковид пацијената, а то је практично од краја марта, пружио нам је могућност да стекнемо непроцењиво искуство, а сама организација и смене су зависиле од степена оптерећености. Одређена радна места су имала шесточасовне смене. То су лекари и сестре који су радили на клиничким одељењима где су лежали средње тешки случајеви пацијената са пнеумонијама. А они који су радили са пацијентима који су захтевали интензивно лечење и који су били на инвазивној или неинвазивној вентилацији, то јест, практично везани за респиратор, су имали смене од четири сата и то под пуном заштитном опремом“, објашњава доктор.

На опрему су се временом навикли, додаје др Томашевић, посебно на адекватно свлачење што је једна од најосетљивијих ставки у овом процесу. Када се обуче опрема, напомиње доктор, борави се у јединицама интензивне неге и за то време лекари и сестре нису у могућности нити да једу, пију или користе тоалет.

„Када се концентришете, када се нађете у таквој ситуацији и бавите тешким пацијентима, време релативно брзо и прође. Тако да у суштини није једноставно, али смо временом не само стекли искуство, већ се и привикли на новонасталу ситуацију“, наводи гост Београдске хронике.

Сви су имали прилике да виде слике како изгледа лице медицинских радника после скидања заштитне маске. Многи лекари су се жалили да им је било најболније када треба поново да ставе маску. Многи су добили жуљеве по лицу, посебно у пределу чела, поједини иза ушију, али преживи се и та врста непријатности додаје доктор.

Психолошка потпора пацијентима је јако битна и сигурно им у почетку није било лако када око себе виде лекаре и сестре обучене као бића са друге планете, напомиње Томашевић, али и они се брзо привикну и успоставља се топао и близак однос и комуникација постаје нормална после пар дана.

Најтежа и најдраматичнија искуства која су медицинари доживљавали у борби са ковидом 19 везана су за изненадна и драматична погоршања стања пацијената, негде око осмог до десетог дана болести. До тих погоршања је долазило изненада и у јако кратком року да је реакција лекара морала да буде готово тренутна. Но, како каже доктор, они у тим тренуцима немају времена за страх, већ су искључиво усредсређени на то да пацијенту пруже адекватну помоћ.

„Није било страха, више је владао позитиван дух. Можда је било неког осећаја напетости и неизвесности пре него што смо се активно почели бавити лечењем оболелих, но касније је све текло глатко.“

Као најлепше тренутке у ових последњих месец дана доктор наводи то што је највећи број пацијената отпуштен и излечен.

„Сваки пацијент са којим се поздравимо и отпустимо га кући је срећан догађај сам за себе“, каже гост Хронике.

Клиничко-болнички центар Земун је током епидемије био претворен у ковид болницу, практично у инфективну клинику. Доктор Томашевић верује да им је ово било драгоцено искуство чему је допринела и помоћ колега инфектолога са Клинике за инфективне и тропске болести.

„Професор Ранина и доценткиња Бојовић су свакодневно били заједно са нама и упућивали нас у најсавременије приступе у лечењу. С друге стране, били смо у прилици да применимо све мере заштите, имали смо довољно најсавременије опреме и у лечењу смо примењивали најновије протоколе који се раде у целом свету“, наглашава на крају гостовања у Београдској хроници др Ратко Томашевић. 

број коментара 0 Пошаљи коментар