понедељак, 06. апр 2020, 15:06 -> 18:12

Извор: РТС

Аутор: Јелена Божовић

У Кремна корона није стигла, али јесу стрепња, нове бриге и волонтери

И у ванредним околностима, помоћ најугроженијима у планинским селима ужичког краја редовно стиже. Град Ужице је, према списковима Центра за социјални рад, уз помоћ Црвеног крста, обезбедио 1.400 пакета хране и средстава за хигијену, а према најавама, број корисника ове помоћи, биће повећан. У Кремнима, под Таром, где до удаљених домова коронавирус, на срећу, није стигао, стигли су стрепња и нове бриге, али и волонтери Црвеног крста.

У Креманској котлини, само је пролеће налик уобичајеном. Мало снега, мало сунца, па мраза... а живот у ритму који задаје природа, давно је искочио из колосека - када су села  запустела, а градови постали сан готово сваког средњошколца. 

И док су се млади исељавали, усељавао се стах од старости, немоћи и болести. Овог пролећа, као одјек из градова, нове бриге, замениле су старе. 

"Највише се за децу бринем. Ја сам се наживила, и напевала и наиграла, и накукала и свега...а сад ево, само да ми деца буду здрава и жива", каже Зорка Ерић из Кремана.

Не чуде се Креманци овој зарази, коју су, кажу, и њихови, чувени Тарабићи прорекли, као пошаст која ће доћи када цвеће изгуби мирис, а реке здравље, али знају да живот неће стати, и да је у том распореду улога - њихова да се чувају.

"Нико се ни с ким не састаје, нико о  томе  не прича, гледамо телевизор и слушамо шта нам причају ови..." истиче Стана Ерић.

"Ових дана, нити ко коме иде, нити иде овуда, седи у кући и шути. То је најлепше. Само изађем у двориште и затворим овце", додаје Зорка.

"Стиже орање, ђубрење, извлачење, сејање, све живо. Не плашимо се ми између себе, и нема се кад ни на кафу да се оде. Људи страхују за децу, унучад, за све", каже Спасоје Ерић.

У сенци пандемије, телефоном се размењују савети, поздрави и прате вести. А и помоћ, из Града,  тамо где треба, стиже - разносе је млади, чији су родитељи кренули даље, можда баш из  ових села. И тако се враћа и тихо задовољство због осећања да на њихова врата неће покуцати само невоља већ и неко ко зна и може да помогне.