Излазак из самоизолације, ово је моје искуство

За многе од нас враћање нормалном животу после неколико недеља самоизолације или карантина могао би да буде већи шок него увођење тих ограничења. Димитрије Војнов нуди своја искуства из сличних ситуација.

Сваки Србин је ових дана епидемиолог, пре свега зато што нема фудбала и не може да буде селектор. Али мали број Срба може да се похвали богатим искуствима у изолацији, наравно ако не рачунамо више зидова санкција међународне заједнице током деведесетих.

Стицајем несрећних околности, у неколико наврата сам се налазио у дужим периодима везаности за кућу. Најдужи период који сам провео без иједног изласка из куће био је шест месеци.

Разлог за овако драстичне мере био је здравствене природе, тако да одмах могу да кажем како овако дуга изолација није била плод моје врхунске дисциплине или воље. Напросто, излазак напоље је био немогућ.

Имао сам сличних доживљаја и пре и после тога, мада ниједан дужи од три месеца.

Најзанимљивији феномен свакако је дан када се после дужег времена први пут изађе из куће.

Запазио сам, наравно само у властитом искуству, дозу невероватног оптимизма која наступи када се изађе из дуге изолације.

Радовање ситницама 

Развија се осећај уживања у малим стварима, дивљење неким појавама и активностима које сте некада прихватали здраво за готово, као нешто што нема неку вредност и апсолутно вам припада.

Наравно, овакве опсервације звуче доста мелодраматично и гњецаво када се описују, али веома су масовне чак и после неких ситуација које нису овако екстремне.

Рецимо, знам људе који и дан-данас осете радост када виде да људи сипају гориво на бензинској пумпи и када у самопослузи има млека, јер имају снажна сећања на период када је било другачије.

Тај осећај да више цените неке свакодневне ствари опстаће на дуже стазе, и потпуно је очекивано да неке детаље можда и заувек сачувате као успомену на овај период изолације.

Индивидуална ствар коју сам запазио после изласка из изолације у ранијим случајевима јесте доза неоснованог оптимизма који би ме сваки пут обузео.

Руку на срце, ја сам иначе оптимиста по природи, али сам исто тако обазрив у животним проценама.

Оптимизам је сасвим у реду 

Међутим, сваки пут, чак и у околностима када сам знао да ће ме запљуснути такав талас неутемељеног оптимизма, обично сам попуштао пред њим.

Неутемељеност је проистицала пре свега из промењеног односа према свету. Напор који сам остављао иза себе заиста је отварао један другачији поглед на околности.

Проблем је у томе што остатак света није био изолован па су они на ствари гледали исто као и иначе. То ме је повремено доводило до неких непромишљених потеза или стварало превелика очекивања која ништа није могло да испуни.

У зависности од тога како подносите ову врсту изневерених очекивања или пропалих напора, можете сагледати и потенцијалне последице оваквих догађаја. Али, ако вам се то и деси, не постоји ниједно упозорење које вас у таквом срљању може спречити.

Сада је цео свет практично у изолацији. Дакле, овога пута неће се појединац суочавати са новом сликом света која је околини непозната.

Та освежена слика света биће колективна, мада је наравно вероватно неће свако перципирати на исти начин.

Утичемо више него што то мислимо 

Но, свакако да ће та колективна помисао да је свет ипак другачији него што је био можда овога пута довести и до тога да се синхронизованим напором премаше очекивања.

Иза себе ћемо имати осећај да смо превазишли велику претњу и иза себе оставили једну велику борбу, она ће нас охрабрити да се ухватимо укоштац са новим изазовима којих ће бити, али и да повећамо амбиције на неким другим пољима.

Ако се испостави да се људи масовно осећају тако, онда ће једни другима можда пружати више прилика или барем подршку.

Исто тако важно је што ћемо овог пута имати осећај да смо лично допринели том добром исходу.

На низ процеса у животу, нарочито на оне који се тичу међународне политике или економије, малтене уопште не можемо да утичемо.

На неке друге можемо да утичемо, али нам се ствара утисак као да смо немоћни. Уосталом, у међународној политици имамо честу појаву да велике силе које су понекад свесне да су "мали" нешто изборили сами, створе лажни утисак кроз некакве процесе да тога не би било без њих, као што постоје и врло ретки обрнути случајеви.

Не очекујте коло после свега  

Овде неће бити дилеме – свако је својом личном дисциплином у самоизолацији или солидарношћу у помоћи угроженима, или и једним и другим, помогао да се та битка добије. И то ће бити победа коју нико неће моћи да нам одузме. То ће свакако бити један леп и несвакидашњи догађај.

Стога ову кризу треба већ сада посматрати и као прилику да се ухватимо укоштац са нечим где допринос свакога од нас може заиста бити значајан. То не значи да ће крај свега овога бити обележен весељем јер ће иза пандемије остати бројне људске жртве, то је већ сада јасно, али ће исто тако још већи број људи бити спасен.

Да ли ће можда Срби када скину заштитне скафандере и навуку тренерке, баш по повратку на клупу фудбалске репрезентације као селектори, направити нешто боље него обично?

Видећемо, то је само једна од могућности. Свакако најмање утемељена.