Ванредно стање у Њујорку из угла филмског редитеља

Као филмски редитељ на постдипломским студијама на Универзитету Колумбија Иван Ђуровић је у Њујорку већ две године.

Када си последњи пут био на напољу, како је тада изгледао живот на улицама, а како изгледа данас?

Трудим се да сваког дана бар накратко изађем напоље како не бих заборавио како је живот изгледао пре короне. А као и сви други изговор тражим за одлазак у продавницу. Осим продавница све неке ствари које смо радили свакодневно су затворене, тако да и немамо баш превише разлога да будемо на улици. Што се конкретно Њујорка тиче, он је био онако препознатљив по гужви, по саобраћају, а сада осим полиције, Хитне помоћи нема много чега да се види, тако да није то исти град као што је био пре ове кризе.

Поменуо си продавнице. Има ли проблема са снабдевањем, има ли несташица?

У почетку је било проблема, јер, као и свуда у свету, и овде је све некако дошло преко ноћи и у једном дану је уведено ванредно стање, затворени су универзитети и све остало, све компаније, тако да у тих неколико дана је било недостатка воде, недостатка тоалет папира и свега осталог, али врло брзо уведене су неке мере колико сме артикала да се купи тако да већ у овом тренутку има и воде, има и хране, има свега.

Како изгледа твој дан? Пред каквим се искушењима налазиш?

Као неко ко се бави филмовима и ко је на постдипломским студијама из области филмске драматургије, то је одувек и био на неки начин усамљенички посао, већ сам се навикао да седим испред компјутера код куће, тако да за мене и то да радим преко интеренета има смисла. Међутим, за многе моје пријатеље баш и нема, просто, овај град и ова земља опстају од људи који раде у угоститељству, туризму, оних који возе камионе и они сад морају да седе код куће, а сви некако заједно са нестрпљењем очекујемо да се овај проблем што пре реши.

Они тренутно не могу из куће, али ко су они који морају да раде? Колико је њима отежано свакодневно функционисање?

Оно што ја знам нпр. филмска индустрија је затворена, Вол стрит и 95 посто компанија је затворено, оно што знам је да фабрике неке раде, поготово ако имају везе са војном индустријом и они морају да иду на посао и у великом су страху, тако да питање је шта ће све бити и колико ће то дуго да траје, чини ми се да ће у једном тренутку морати да направе блокаду, јер је велика експанзија, поготову у Њујорку и некако смо сви у страху једни од других.

Сан је многи да дођу да живе у најгушће насељени град САД. Да ли сада има оних који би желели да оду?

Њујорк има рецимо осам милиона становника и барем још толико оних који живе и раде овде, мени се чини да је већина становништва већ отишла из Њујорка, поготово ако живе у мањим местима, јер је тамо много опуштеније него овде и као што сам рекао Њујорк не личи више на себе, није то више онај препознатљив град, јер су улице празне и онако у естетском смислу није баш лепа слика.

Када пореде катастрофу, амерички медији повлаче паралелу између епидемије и 11. септембра. Има ли неких сличности по твом мишљењу, бар када је реч о клими која влада у Великој јабуци?

Већина људи се достојанствено односи са овим проблемом, док неки други баш и не, па праве неке чудне паралеле између неких несрећа које су задесиле овај град, ваљда како би себе утешили или нешто слично, али мислим да у објективном смислу не постоји нека паралела, јер тада је био у питању терористички напад, а данас је епидемија вируса, просто од које се већина људи и даље излечи, што није био случај са бомбама.