Усамљеност и туга прате тешку борбу с вирусом у Италији

Њихова усамљеност је срцепарајућа, наиме баш ту реч најчешће користи медицинско особље. Медицинка сестра која ради за Црвени Крст у италијанској болници Ђовани XXXIII каже да је у једном моменту једна од старијих пацијенткиња пробала да се јави на телефон али није могла ни реч да каже јер није имала дах, па када је она узела телефон са друге стране се чуло само ридање њене ћерке.

Каже се да се "докторска професија тиче болести док се професија осталог медицинског особља тиче особе која има болест".

У овим тренуцима нема више те разлике, и доктори и сестре су ту да помогну, подрже, помазе по коси, седају на кревете пацијената, држе их за руку и причају им, подржавају их и разговарају са онима који су у стању. "Битно је да смо ту уз њих" – кажу.

Много медицинских сестара и лекара у овом моменту у Италији ради добровољно, кревет у једнокреветној соби је плаћен од стране Црвеног крста, средства и одећа којима се штите од стране болнице у којој раде, све остало је њихова добра воља.

Ти лекари и медицинске сестре увече одлазе у станове у којима нема никога, породице су склоњене на сигурно, они са тешких вишечасовних смена улазе тамо где их нико не чека након ужасно тешког дана у коме могу да изгубе и по 20 пацијената.

Понекад клону духом, плачу када треба да позову рођаке оболелих чак и када не треба да саопште лошу вест, већ само да пренесу поздрав од оца, мајке, баке или деке. Многи од њих се расплачу у току интервјуа и нису у стању да наставе разговор.

Усамљени су лекари, усамљене су сестре али су најусамљенији пацијенти. Интубирани, са кацигом која се користи у субинтензивној терапији (предворје интензивне неге) или са маском за дисање која им помазе да дишу али им не дозвољава да говоре.

Однос здравствених радника и пацијената је дубок, јер они су једини контакт који пацијенти имају са животом, са спољним светом, са породицом. Они су такође ту када ти пацијенти умиру, додају им телефон за последњи поздрав јер пацијенти често умиру свесни док се неки никад ни не пробуде из седације (када су интубирани).

"Оно што ће остати после ове болести" – казе инфектолог из болнице у Бреши, једне од најпогођенијих зона – "су тишина и усамљеност. Страсна усамљеност у најстраснијим моментима".