Аустрија у карантину – грађани послушно следе упутства

Премда мере постепеног затварања Аустрије теку од средине прошле седмице, службени први дан мера је био јучерашњи понедељак, шеснаести март. Број оболелих од коронавируса тренутно износи 1.132. Излечених је осам, четворо људи је умрло. Број оболелих удвостручује се на два и по до три дана, влада се нада да би до недеље тај ритам успела да успори на шест дана.

Први дан националног карантина донео је умерени оптимизам да ригорозне мере владе доносе резултате. "Умерено" треба разумети као минимално, као скромну наду да Аустрија у наредних десетак дана неће премашити цифру од 10.000 оболелих.

Седмица која је почела је одлучујућа у борби против епидемије – или ће тренд бити преокренут, или ће и даље расти експоненцијалном брзином. 

Како су мере владе врло драстичне, како је здравствени систем био у добром стању и пре избијања епидемије, а национална дисциплина релативно добра, Беч се нада првој парцијалној победи до краја ове седмице. 

Први дан радикалног ограничења свих социјалних контакта показује да су Аустријанци схватили озбиљност ситуације.

Најкраће речено, ми смо се унередили од страха. 

Бити послушан, следити упутства 

Размере страха се виде и у нестанку сваке јавне критике према влади, као и одсуству било какве расправе на политичкој сцени, како између власти и опозиције, тако и унутар коалиционе владе која се до пре неколико дана свађала око миграционе политике. 

Конзервативци и Зелени у влади носе сада мере за сузбијање епидемије као један.

Људски животи, економија, слободно друштво – све то, и још много више, нашло се на удару епидемије. Страшније од епидемије под контролом је само епидемија у хаосу. Италијански пример је застрашујући доказ. 

И зато, Аустријанци слушају владу, док влада слуша медицинске тимове иза себе, док они слушају вирологе и епидемиологе који са фармаколошким фирмама глобално раде на проналажењу вакцине.

Да ли имаш поверења у власти је небитно. Оно што је битно је: нема друге него да имаш поверења у власти. 

Општи модел деловања је већ успостављен: борба за мањи број оболелих и негу болесних се обавља на националним нивоима, борба за осигуравање будућег живота на глобалном.

Менаџмент кризе је државни, решење проблема глобално. 

Стриктна дисциплина, строга хијерархијска линија послушности постале су функције очувања слободног друштва у моменту кризе. Оно што звучи као крај патетичне филмске утопије о јединству људске врсте једини је начин да се преживи и на микроплану.

Аустрија је ту лекцију научила у хитном поступку, време је да је усвоје и други. 

Шта се сме, шта не сме

Јавни и друштвени живот је постепено "затваран" од средине прошле седмице. Од Дана првог (16. март) не раде школе, универзитети, ресторани, кафићи. Затворене су све културне институције, отказани сви медицински третмани који не стоје у директној вези са епидемијом. Затворене су све трговине осим продавница прехрамбених производа, апотека, новина, поште и банке. Јавни живот не постоји.

Продавнице су добро снабдевене, криза која се прошлог петка појавила код појединих производа, као брашно, уље или тоалетни папир, у понедељак се показала као вештачки изазвана. Има свега, докле год се људи отму инстинкту хрчка. 

Колико се ситуација брзо развија показује то да су пре неколико дана били забрањени сви скупови преко 100 особа у затвореном и 500 на отвореном простору. Да је тако остало, била би то још увек дивота од друштвеног живота.

Али онда је дошао Дан први и забрана било каквог контакта осим са особама унутар једног домаћинства. Све друге врсте социјалног контакта су забрањене. Наредба владе је: немојте се дружити на мртво! 

Јавни саобраћај ради, али је нужно држати размак, па су аутобуси и метрои полупразни.

Грађани могу у шетњу на свеж ваздух, без обзира на старост, али или сами или са чланом најуже породице. У противном, полиција их може зауставити, легитимисати и спровести до куће.

Јуче сам била на уобичајеној џогинг рути на Дунавској променади. С обзиром на околности, било је доста људи, али управо онако као што влада захтева – или сами, или људи са псима, или родитељи са малом децом. 

Сви смо се мимоилазили брзо и окретали главе. Нисмо само избегавали социјални контакт, што би била дисциплина, већ и међусобни поглед, што је страх. 

Кад сам се пела на пасарелу Јудит Дојч ка Дунавској променади, прошла сам поред пара. Мушкарац је стао, стиснуо се поред ограде и повукао жену ка себи да ми оставе више простора. Искрено, када ме се неко тако бојао у животу, не могу да се сетим!

У повратку сам гледала како пролази „мој" бус којим се нормалним данима возим пар станица до метроа. Био је скоро празан, у дуплом аутобусу је седело тек десетак људи, свако за себе. Предња врата се више не отварају да би се штитили шофери градског ревоза.

Тестови, тестови, што више тестова 

Овог тренутка је приоритет аустријске владе да повиси број тестирања на коронавирус. При томе се гледа на искуство Јужне Кореје, која је релативно рано почела да тестира 20.000 сумњивих случајева дневно. Или да не изгубимо осећај за људске димензије: 20.000 људи дневно. Сеул је таквом праксом брзо спустио број нових обољења. 

Аустрија још увек има мало апарата за тестирање. Влада је покушала да купи нове, али ништа од тога, они су међународно дефицитарна роба. 

Сад се нада полаже у нови реагенс швајцарске фирме Роше, који је службено регистрован пре неколико дана и истог тренутка наручен од аустријских болница. 

За неколико дана у Аустрију би требало да стигну прве количине реагенса за уградњу у већ постојеће апарате за тестирање. 

Тако опремљен, сваки апарат би могао да спроведе 3.000 тестова дневно. 

За поређење: до сада је у читавој Аустрији спроведено укупно 9.000 тестова, зато што технички није било могуће више. 

Док ово пишем, Дан други пре подне, хеликоптери надлећу мој Леополдштат, а звук саобраћаја са улице на моменте потпуно утихне. Никад нисам била срећнија што живим у полицијској држави. 

Време је постало или давна прошлост, или сада овог тренутка, или сутра као далека будућност. 

Последња вест од пре далеких десет минута: бечки аеродром се затвара за јавни саобраћај.