Od početka godine, u Srbiji je urađeno više nego ikada kadaveričnih transplantacija. U Helsinškoj deklaraciji piše da je upravo broj tih transplantacija, kada se organi uzimaju od osobe koja je moždano mrtva, merilo razvijenosti jednog društva.

Zahvaljujući stručnom i organizacionom napretku, transplantacija i u Srbiji postaje sve pristupačnija metoda lečenja.

Nažalost, povećava se i broj onih kojima je presađivanje organa jedini lek. Ali bez donora, nema ni transplantacije. Zbog toga je čast upoznati one koji su, u najtežem trenutku, odlučili da pomognu nepoznatim ljudima.

"Istog momenta kada nas je gospođa pitala, i ja i moje ćerke smo rekli da može. To je bila jednoglasna odluka, bez konsultacija. Znamo da doniranjem spasavamo nečiji život, a da povratimo život moje supruge ne možemo", rekao je Milosav, suprug donora organa.

Ana, ćerka donora organa, kaže da nikakvu dilemu nije imala kada ju je doktorka pitala da li želi to da uradi.

"U sebi sam znala da činim dobro delo i da, ako već njemu nije bilo pomoći, mogu bar da produžim nečiji život", rekla je Ana.

Zakon predviđa da porodica mora da odobri darivanje organa u slučaju smrti.

Od početka godine, koordinatorka za transplantaciju KCS, doktorka Mirjana Laušević, razgovrala je sa 40 porodica potencijalnih donora.

Njih 18 bilo je saglasno, što je broj koji Srbiju približava zemljama u kojima se ozbiljno bave transplantacijom. Poređenja radi, prošle godine dobila je samo deset saglasnosti.

"Još uvek postoji problem sa neinformisanošću našeg naroda u vezi sa dijagnozom moždane smrti i to je jedan od ključnih problema", rekla je doktorka Laušević.

Doktorka je navela da su, takođe, faktori koji značajno utiču na njihovu odluku i stepen zadovoljsta zdravstvenim sistemom uopšte, posebno zdravstvenim uslugama, i odnosom sa zdravstvenim osobljem tokom prethodnih dana hospitalizacije preminulog člana porodice.