Од почетка године, у Србији је урађено више него икада кадаверичних трансплантација. У Хелсиншкој декларацији пише да је управо број тих трансплантација, када се органи узимају од особе која је мождано мртва, мерило развијености једног друштва.

Захваљујући стручном и организационом напретку, трансплантација и у Србији постаје све приступачнија метода лечења.

Нажалост, повећава се и број оних којима је пресађивање органа једини лек. Али без донора, нема ни трансплантације. Због тога је част упознати оне који су, у најтежем тренутку, одлучили да помогну непознатим људима.

"Истог момента када нас је госпођа питала, и ја и моје ћерке смо рекли да може. То је била једногласна одлука, без консултација. Знамо да донирањем спасавамо нечији живот, а да повратимо живот моје супруге не можемо", рекао је Милосав, супруг донора органа.

Ана, ћерка донора органа, каже да никакву дилему није имала када ју је докторка питала да ли жели то да уради.

"У себи сам знала да чиним добро дело и да, ако већ њему није било помоћи, могу бар да продужим нечији живот", рекла је Ана.

Закон предвиђа да породица мора да одобри даривање органа у случају смрти.

Од почетка године, координаторка за трансплантацију КЦС, докторка Мирјана Лаушевић, разговрала је са 40 породица потенцијалних донора.

Њих 18 било је сагласно, што је број који Србију приближава земљама у којима се озбиљно баве трансплантацијом. Поређења ради, прошле године добила је само десет сагласности.

"Још увек постоји проблем са неинформисаношћу нашег народа у вези са дијагнозом мождане смрти и то је један од кључних проблема", рекла је докторка Лаушевић.

Докторка је навела да су, такође, фактори који значајно утичу на њихову одлуку и степен задовољста здравственим системом уопште, посебно здравственим услугама, и односом са здравственим особљем током претходних дана хоспитализације преминулог члана породице.