Према бројним студијама, извршиоци породичног насиља су мушкарци : мужеви, бивши мужеви и ванбрачни партнери и то у 78% случајева. На другом месту су синови (9%), очеви (4,2%). Ћерке су у улози насилнице у 2% случајева а мајка или свекрва су евидентиране као починиоци породичног насиља тек у 1,6% случајева.

Размере овог јавно-здравственог проблема углавном остају непрепознате, због недостатка рутинског прикупљања података и извештаја, кажу у Аутономном женском центру.

Да би жена-жртва изашла из насилничког окружења, потребно је много одлучности и воље.  После доношења одлуке да престане да трпи насиље и активних покушаја да изађе из конструисане изолације, један од неопходних начина борбе је и да жртва документује задобијене повреде, колико год је то могуће.

Студије Међународног женског покрета показале су да је мушко насиље над женама глобална појава и да има исту динамику у свим културама, само што су неки облици у одређеним заједницама различити (врсте физичког насиља, психичког-емоционалног, сексуалног или насиља над децом...)

Ангажованији приступ друштва и система здравствене заштите у очувању и унапређењу здравља жена и спречавање насиља и повреда у породици, захтева поуздане податке о њиховом здравственом стању али и о учесталости и свим облицима насиља у породици. Тек тада се може очекивати  реална ефикасност многих програма/пројеката превенције и спречавања проблема породичног насиља.